Azil za hrišćane

Zasto toliko hrišćana smatra da je crkva (određena institucionalizivana zajednica) klub moralno superiornih ljudi, koji će ovu tvrdnju rečima negirati, ali je u praksi pokazivati? Zašto takozvani hrišćani dele ljude na “dobre unutra” i “loše napolju”? Zašto su religiozne denominacije postale zatvorene zajednice onih koji sebe smatraju boljima od drugih? Duhovni azil, gde smo obezbeđeni “osnovnim sredstvima” tek toliko da se može “preživeti” i gde imamo osećaj “sigurnosti” jer smo zaštićeni od “onih napolju”…

Ovo je složen fenomen koji se može posmatrati kroz prizmu ljudske prirode, društvenih mehanizama i istorijskih uticaja. Postoji nekoliko razloga zbog kojih se u nekim hrišćanskim zajednicama razvija osećaj ekskluzivnosti i podjela na “dobre unutra” i “loše napolju”:

1. Ljudska potreba za pripadanjem i identitetom

Ljudima je ugodno imati jasno definisanu grupu kojoj pripadaju, gde se osećaju sigurno i priznato. U nekim crkvenim zajednicama ta potreba može prerasti u identifikaciju koja naglašava razliku između onih koji su „unutar“ zajednice i onih koji nisu. Na taj način, crkva – koja bi u idealu trebalo da bude mesto gde su svi grešnici primljeni – postaje zatvorena grupa u kojoj se vrednuje pripadnost više nego lična transformacija.

2. Tendencija ka društvenom isključivanju

Kao i u svim ljudskim zajednicama, i u verskim grupama dolazi do formiranja in-group i out-group dinamike. Ponekad se, svesno ili nesvesno, razvija stav da su oni koji dele određene stavove ili životni stil bolji, dok se „spoljašnji“ ljudi prikazuju kao inferiorniji. Takav pristup može biti posledica nesavršenih interpretacija biblijskih poruka ili čak potrebe da se održi unutrašnja disciplina i normativ zajednice.

3. Institucionalizacija i moć

Religiozne denominacije, kako se razvijaju kroz vreme, postaju institucije sa sopstvenim strukturama moći, pravilima i tradicijama. U tom procesu, ponekad dolazi do toga da se čuvaju „dogme“ i obredi koji istovremeno funkcionišu kao simboli pripadnosti, ali i kao mehanizmi isključivanja. Kada ljudi u takvim institucijama počnu da sebe doživljavaju kao čuvara prave vere, lako je da se pojavi osećaj moralne nadmoći – čak i ako to nije ono što je prvobitno nameravano.

4. Sigurnost i utvrđivanje sopstvenog identiteta

Za neke vernike, crkva postaje vrsta duhovnog azila – mesto gde mogu da se oslobode osećaja nesigurnosti, grešnosti ili društvene izolacije. Ovaj osećaj sigurnosti ponekad se temelji na ideji da su oni, makar privremeno, zaštićeni od “opasnosti” spoljašnjeg sveta. Time se stvara iluzija da je život unutar zajednice moralno superiorniji, što može dovesti do preterane idealizacije “unutrašnjeg” i devalvacije onih van nje.

Zaključak

Iako biblijski ideal poziva na to da Crkva bude mesto za sve grešnike – gde niko nije superiorniji od drugog, već gde se svako poziva na pokajanje i obnovu – ljudska priroda, potreba za pripadanjem, te istorijski i društveni uticaji, ponekad dovode do kontradiktorne prakse. Na kraju, važno je razlikovati samu poruku hrišćanstva od načina na koji je ljudi organizuju i interpretiraju. Ideal bi bio da zajednica ostane otvorena i inkluzivna, umesto da postane zatvoreni krug koji negira dublju poruku ljubavi, milosrđa i jednakosti.