Koliko puta u životu dolazimo do tačke gde nam ostaje samo da kažemo: „Gospode, ja znam da možeš…”? Kada su ljudske mogućnosti iscrpljene, kada saveti više ne pomažu i kada nema odgovora – tada ostaje vera. Ne vera u prazno, ne vera u sudbinu, već vera u Boga koji je Otac pun ljubavi i u Njegovog Sina, Isusa Hrista, koji je došao da nas podigne iz tame u svetlost.
Vera nije samo mentalni pristanak da Bog postoji. Vera je poverenje. Vera je odnos. To je sigurnost u Božiju dobrotu, u Njegovu moć i – najvažnije – u Njegovu volju da pomogne.
U Jevanđelju po Mateju 8:5–13, nalazimo dirljiv primer upravo takve vere. Rimski kapetan dolazi Hristu, moleći za slugu koji je teško bolestan. Iako je bio neznabožac, pokazuje duboko razumevanje autoriteta i duhovne stvarnosti:
„A kapetan reče: Gospode, nisam dostojan da uđeš pod moj krov; nego samo reci reč, i moj sluga će ozdraviti.” (Matej 8:8)
Isus se čudi i kaže:
„Zaista vam kažem: Ni u Izraelu ne nađoh tolike vere.” (Matej 8:10)
Šta je to što je zadivilo Sina Božijeg? To što je ovaj kapetan razumeo da nije stvar u fizičkom prisustvu, već u sili Božje reči. On je znao – „Gospode, ja znam da možeš.” Nije tražio znak, nije sumnjao u volju Božju – on je poverovao u autoritet Sina.
Ova priča nas podseća da naše poverenje ne treba da zavisi od okolnosti, već od poznavanja Božjeg karaktera. Otac i Sin rade zajedno za naše dobro. Isus je rekao:
„Otac moj do sada radi, i ja radim.” (Jovan 5:17)
To znači da nismo sami. Otac i Njegov Sin – aktivno su uključeni u naše živote, želeći naše spasenje, isceljenje, oslobođenje i unutrašnji mir.
Zato danas, kad kažeš: „Gospode, ja znam da možeš…”, ne izgovaraš reči prazne nade, već svedočiš veru koja otvara vrata neba, veru koja pokreće Božju ruku, veru koja dolazi iz poverenja u ljubav, mudrost i silu Oca i Sina.
Peshcanik 
Leave a comment