Ako se samo dotaknem…

„Ako se samo dotaknem Njega…“

(Tekst zasnovan na osnovu Jevandjelja po Marku 5:25–34)

Postoji dodir koji menja čovekovu stvarnost. Ne spolja, već iznutra. Dodir koji ne zavisi od mesta, sistema, niti religiozne forme. Dodir vere – usmeren prema Hristu.

U evanđelju po Marku (5:25–34) čitamo o ženi koja je dvanaest godina bolovala od nečistog krvarenja. Po Mojsijevom zakonu (Levitski zakonik 15:25–27), ona nije smela da bude deo zajednice. Smatrana je nečistom – verski, društveno i telesno. Isključena oz društva. Nevidljiva za društvo.

Sveto Pismo nam kaže da je pokušala sve što je u njenoj moći. Potrošila sve. Ostalo joj je samo jedno: vera.
Ne vera koja se dokazuje rečima, već vera koja se izražava u pokretu – u tihoj, ali snažnoj odluci da dotakne Isusa.

„Jer govorila je u sebi: ‘Ako se samo dotaknem Njegove haljine, biću spasena.’“ (Marko 5:28)

Ovo nije bio praznoverni čin. Nije pokušaj magije. Bio je to  izražaj unutrašnje sigurnosti da Sin Božji ima u sebi ono što niko drugi merju ljudima nema: životnu silu. I ona je to dotakla.

Marko piše da „odmah“ nastaje isceljenje (stih 29). Međutim, priča se tu ne završava. Isus se zaustavlja i pita:
„Ko me se to dotakao?“

Učenici su se našli pomalo u čudu – mnoštvo Ga dodiruje, gura, pritiska. Ali, Hristos prepoznaje razliku između fizičkog kontakta i duhovnog susreta. I ovde zastajemo na trenutak. Da naglasimo ovu duhovnu realnost.

Nisu svi koji su u Njegovoj blizini – zapravo u kontaktu s Njim. Ne dotiče Ga gomila, već vera. Isus pronalazi ženu i obraća joj se rečima:

„Kćeri, vera tvoja te je spasila. Idi u miru i budi zdrava od svoje bolesti.“ (Marko 5:34)

Obratite pažnju na to da Isus ne dozvoljava da ova žena ode samo sa fizičkim ozdravljenjem – On obnavlja njen identitet, vraća joj dostojanstvo („kćeri“), potvrđuje spasenje i donosi unutrašnji mir. Isceljenje tela je početak – ali spasenje duše je krajnji cilj.

Ovaj tekst duboko razotkriva prirodu Isusa Hrista. On nije dalek. Nije pasivan. Nije zauzet. Ali, nije ni predvidivo dostupan samo kroz obred, sistem ili religijsku strukturu.

Isusa dotiče vera.

To znači da Ga čovek može susresti svuda – ne kroz zasluge, već kroz pouzdanje. Ne kroz reči, već kroz iskrenost.
Ne kroz spoljašnju pobožnost, već kroz unutrašnju žeđ za Njim. Isus nije vezan za hram, zgradu, ni instituciju. U trenutku kada Ga vera dodirne, On staje – i odgovara. Jer On je Sin Božji koji vidi, koji prepoznaje, i koji vraća život onima koji Ga iskreno traže.

Subota – vreme za takav dodir

Subota nije običan dan. Ona nije samo zapovest – ona je poziv. Od samog stvaranja sveta, Subota je dan kada je čovek pozvan da prestane sa svojim poslovima (Postanje 2:2–3; Jevrejima 4:9–10), da se odmori u Božjoj blizini, da se obnovi iznutra.

To je vreme kada se više ne oslanjamo na svoja sredstva, znanje i snagu – već pružamo ruku ka Hristu. Ne zato što Ga je tada lakše „naći“, već zato što Subota usmerava čovekovo biće izvan buke svakodnevice – ka Gospodaru Subote.

Zato koristi Subotu da zastaneš. Povuci se iz mase.
Prestani da se guraš oko Hrista. Počni da veruješ.
U tišini svoje duše, reci: „Ako se samo dotaknem Njega…“
I dotakni Ga. Verom. I tada ćeš čuti onu rečenicu koju tvoje srce najviše treba da čuje:

„Idi u miru… i budi zdrav.“