Kada u Svetom Pismu čitamo: „A sam Bog mira da vas potpuno posveti; i ceo vaš duh i duša i telo da se sačuvaju besprekorno za dolazak Gospoda našega Isusa Hrista.“ (1.Solunjanima 5:23), misli se na to da proces oblikovanja čoveka za nebesko carstvo obuhvata njegovo kompletno biće, ali i svaki aspekt njegovog života. Ne postoje “sive zone”, beznačajne “male” stvari, krajnosti, isključivosti, nebitnosti. Apsolutno je sve bitno.
U svetu koji se često divi sjaju bogatstva i glamuru, postoje trenuci koji taj sjaj preseku poput svetlosti koja prodire kroz mrak – trenuci u kojima se podigne glas koji podseća na ono što je istinski važno. Priča se da se jedan takav trenutak dogodio na raskošnoj gala večeri na Menhetnu, kada je Andrea Bočeli, okružen milijarderima i moćnicima sveta, stao na pozornicu da primi nagradu za životno delo.
Umesto uobičajenih reči zahvalnosti, marketing poruka i diplomatskih fraza, on je izgovorio nešto mnogo hrabrije i mnogo jednostavnije:
„Ako imate više nego što vam treba, to zapravo nije vaše – pripada onima koji su u potrebi.“
Te reči, izrečene bez osude, ali sa dubokom moralnom težinom, spustile su tišinu nad prostorijom. A kada je iste večeri njegova fondacija najavila donaciju od deset miliona dolara za izgradnju škola, bolnica i domova u siromašnim zajednicama Afrike i Mediterana, njegova poruka više nije bila samo moralni apel – postala je delo. Postala je primer onoga što Sveto Pismo uči kroz vekove: da je bogatstvo dar, ali i odgovornost; da je blagoslov tek onda blagoslov kada doseže druge.
Sveto Pismo nikada ne osuđuje bogatstvo samo po sebi. Ono je često opisano kao blagoslov, kao Božji dar. Ali, sa druge strane, Božja Reč veoma jasno osuđuje zlopotrebu, sebičnost i ravnodušnost.
Jedan od najjasnijih prikaza ove istine nalazi se u Isusovoj priči o bogatašu i Lazaru (Jevanđelje po Luki 16:19–31). Bogataš iz ove priče nije bio kažnjen zato što je bio bogat, niti je Lazar nagrađen zato što je bio siromašan. Suština priče leži u činjenici da je bogataš video potrebu i svesno je ignorisao.
Svakoga dana, ovaj siromašni čovek po imenu Lazar, ležao je na njegovim vratima – ne negde daleko, ne u drugoj zemlji, nego upravo pred njegovom kućom. Bogataš je imao mogućnost da pomogne, ali nije imao volju. Imao je sredstva, ali nije imao milosrđe.
Isus ovom pričom razotkriva srž problema: bogatstvo samo po sebi nije greh, ali ravnodušnost prema patnji jeste. Solomun u Pričama upozorava:
„Ko zatvara svoje uho pred vapajem siromaha, i sam će vikati a neće biti uslišen.“ (Priče 21:13)
A apostol Jovan postavlja teško pitanje:
„Ako neko ima dobra ovoga sveta i vidi svog brata u potrebi pa mu zatvori svoje srce – kako može ljubav Božja ostati u njemu?“ (1.Jovanova 3:17)
Važno je primetiti da ovi tekstovi ne ukazuju samo na moralnu obavezu, već na duhovnu dijagnozu: način na koji koristimo svoje blagoslove otkriva duhovno stanje našeg srca.
Novozavetno učenje ide i dalje – ono ne poziva samo da brinemo o fizičkim potrebama ljudi, već i da podržavamo Božje delo na zemlji. Apostol Pavle, u nekoliko svojih poslanica, naglašava da je Božja ekonomija drugačija od ljudske:
„Svako neka daje prema onome što je odlučio u srcu, ne sa žalošću niti pod prisilom, jer Bog voli onoga koji daje dobrovoljno.“ (2. Korinćanima 9:7)
Ovde vidimo princip dobrovoljnosti, radosti i zahvalnosti. Apostol Pavle takođe uči da materijalna podrška nečijoj službi nije opcija ili akt milosrdja – već dužnost onih koji su u veri. On piše Galatima:
„Ko se uči reči, neka deli sva dobra sa onim koji ga uči.“ (Galatima 6:6)
A u poslanici Korinćanima, Pavle objašnjava:
„Gospod je odredio da oni koji propovedaju evanđelje žive od evanđelja.“ (1.Korinćanima 9:14)
Drugim rečima, oni koji daju svoj život propovedanju evanđelja – misionari, pastori, učitelji, propovednici – treba da budu podržani od strane vernika. Ne zato što im „činimo uslugu“, već zato što u Božjem planu delimo zajedničku misiju: jedni služe rečju, drugi podržavaju. I jedni i drugi su deo istog dela.
Biblija na više mesta naglašava da je Bog taj koji daje „moć da stičemo bogatstvo“ (Ponovljeni zakon 8:18). Blagoslovi nisu samo rezultat naše pameti, truda ili sposobnosti. Oni su povereni – kao talenti u Isusovoj priči (Jevanđelje po Mateju 25:14–30). A svaki povereni dar nosi i odgovornost i očekivanje da se koristi za dobro. U 2.Korinćanima 9:11 Pavle piše:
„Obogaćeni ste u svemu za svaku velikodušnost.“
Drugim rečima: blagoslovljeni smo – da bismo bili blagoslov.
To je suština biblijske ekonomije: blagoslov koji se ne deli, prestaje da bude blagoslov. Postaje teret. Postaje zlo koje jede čoveka iznutra. Zato Isus upozorava:
„Čuvajte se svake lakomosti.“ (Jevanđelje po Luki 12:15)
A Jakov dodaje:
„Onome ko zna činiti dobro, a ne čini, to mu je greh.“ (Jakovljeva poslanica 4:17)
Zanimljivo je da je Bočelijeva izjava – izrečena pred ljudima naviklim da slušaju pohvale, a ne opomene – odjeknula upravo kao biblijska istina. On nije govorio iz pozicije moralne nadmoći, već iz principa milosrđa. Nije pozvao na krivicu, već na odgovornost. A zatim je svojim delima potvrdio ono što je rekao.
Na neki način, to je upravo ono što Bog traži od svakog svog deteta: da reči i dela idu zajedno. Isus kaže:
„Tako neka svetli vaša svetlost pred ljudima, da vide vaša dobra dela i slave Oca vašega koji je na nebesima.“ (Jevanđelje po Mateju 5:16)
Dobra dela nisu sredstvo spasenja – ali su dokaz vere koja zaista živi.
Možda nemamo bogatstvo kao ljudi na gala večeri na Menhetnu. Možda nemamo fondaciju od deset miliona dolara. Ali,svako od nas ima nešto: vreme, pažnju, toplu reč, molitvu, otvorena vrata, deo prihoda, deo snage. A Biblija kaže:
„Ko je veran u malim stvarima, i u velikim stvarima je veran.“ (Jevanđelje po Luki 16:10)
Od nas se ne traži da dajemo ono što nemamo, već ono što imamo. Da budemo kanali, a ne rezervoari; davaoci, a ne oni koji sabiraju na gomilu; saučesnici u Božjem delu, a ne posmatrači.
Na kraju, ostaje jednostavna, ali duboka istina: Bogatstvo, bilo malo ili veliko, nalazi svoj pravi smisao tek kada podiže druge. Bočelijeve reči su na to podsetile svetovne moćnike, ali Biblija već hiljadama godina podseća vernike na isto: ono što imamo nije dato da bude čuvano, već da bude deljeno.
Kada blagoslov nije praćen milošću, ostaje samo prazan podatak, gubi svoju svrhu; a kada se materijalna dobra kojima smo blagosloveni ne upotrebe za dobro, propuštamo priliku da proslavimo Boga. Zato naše ruke treba budu spremne na davanje, naša srca na saosećanje, a naša vera na delovanje – da blagoslovi koji nam se poveravaju postanu blagoslovi koji se kroz nas umnožavaju.
Hvala ti što čitaš moj blog! Ako uživaš u sadržaju koji stvaram i želiš da me podržiš da nastavim da pišem, možeš to učiniti putem linka ispod. Svaka podrška, pa i najmanja, znači mnogo! 💫
Peshcanik 
Leave a comment