„Moje prisustvo ići će s tobom, i daću ti odmor.“ (2. Mojsijeva 33,14)
Kada je Izrael načinio zlatno tele i pao u jedan od najvećih greha svoje istorije, činilo se da je sve izgubljeno. Narod koji je video čuda u Egiptu, prolazak kroz Crveno more i Božje vođstvo kroz pustinju, okrenuo se idolopoklonstvu. Ipak, usred tog pada, Bog izgovara reči pune nade Mojsiju: „Moje prisustvo ići će s tobom, i daću ti odmor.“
Ove reči otkrivaju jednu veliku istinu: pravi odmor ne nalazi se u okolnostima, mestu ili materijalnim blagoslovima, već u Božjem prisustvu.
Mnogo vekova kasnije, Isus će izgovoriti gotovo iste reči:
„Dođite k meni svi koji ste umorni i natovareni, i ja ću vas odmoriti.“ (Matej 11,28)
To nije neki novi odmor. To je isti odmor koji je Bog obećao Izraelu u pustinji. Odmor koji dolazi iz zajedništva sa Njim.
Zašto ljudi nemaju odmor?
Bog je svuda prisutan. Njegovo prisustvo ispunjava svemir. Ipak, većina ljudi nema unutrašnji mir. Zašto?
Zato što mnogi žive kao da Boga nema. Planiraju bez Njega, rade bez Njega, brinu bez Njega i pate bez oslanjanja na Njega. Apostol Pavle kaže da se Božje postojanje jasno vidi u svemu što je stvorio. Nebo iznad nas, planine, reke, šume i beskrajna složenost života svedoče o Stvoritelju.
Kada čovek izgubi svest o Božjem prisustvu, izgubiće i odmor. Jer odmor nije stanje tela nego stanje srca.
Odmor i nasledstvo
Dok su Izraelci putovali kroz pustinju, Bog je neprestano povezivao dva pojma: odmor i nasledstvo.
Obećana zemlja nije bila samo teritorija. Bila je simbol nečeg mnogo većeg. Predstavljala je život u zajednici sa Bogom, život oslobođen robovanja grehu.
Zato se u Svetom pismu odmor i nasledstvo gotovo uvek pojavljuju zajedno.
Na isti način i mi danas imamo nasledstvo u Hristu. Apostol Pavle piše da smo u Njemu dobili nasledstvo. Naše najveće nasledstvo nije kuća, zemlja ili bogatstvo. Naše nasledstvo je sam Gospod.
David je to razumeo kada je rekao:
„Gospod je deo nasledstva mojega.“
Kada imamo Njega, imamo sve.
Zašto Izrael nije ušao u puninu odmora?
Na prvi pogled izgleda da je Izrael primio sve što mu je Bog obećao. Knjiga Isusa Navina kaže da je Gospod dao Izraelu svu zemlju koju je obećao njihovim ocima i da im je dao odmor od svih neprijatelja.
Ali nekoliko poglavlja kasnije saznajemo da mnogi neprijateljski narodi još uvek nisu bili isterani iz zemlje.
Kako je to moguće?
Bog je ispunio svoje obećanje. Problem nije bio u Bogu nego u narodu.
Izrael je dobio zemlju, ali nije u potpunosti ušao u iskustvo koje je Bog želeo da im da. Ostaci neznabožačkih naroda postali su zamka koja ih je kasnije odvela u idolopoklonstvo.
Pouka je jasna.
Možemo biti veoma blizu Božjih obećanja, a da ipak ne živimo u njihovoj punini.
Možemo poznavati istinu, a da ne živimo potpuno u skladu sa njom.
Možemo biti na granici obećane zemlje, a da još uvek u srcu nosimo Egipat.
Neprijatelji koje treba isterati
Za nas danas Hananci nisu narodi koji žive oko nas. To su gresi, navike i kompromisi koje dopuštamo da ostanu u našem srcu.
Ponos.
Sebičnost.
Gorčina.
Nepraštanje.
Ljubav prema svetu.
Ako ih čuvamo i hranimo, oni će postati „trnje u našim očima“ i „bičevi u našim bokovima“, baš kao što je Bog upozorio Izrael.
Bog želi da nam da odmor, ali nas ne može odmoriti dok grčevito držimo ono što nas odvaja od Njega.
Obećani odmor danas
Svet nikada nije bio brži. Ljudi su povezani više nego ikada, a opet usamljeniji nego ikada. Imamo više tehnologije, a manje mira. Više informacija, a manje sigurnosti.
Mnogi tragaju za odmorom u odmoru, putovanjima, novcu ili uspehu. Ali posle kratkog vremena ponovo osećaju istu prazninu.
Pravi odmor nalazi se samo tamo gde ga je Bog oduvek nudio – u svom prisustvu.
To je odmor koji je Mojsije pronašao u pustinji.
To je odmor koji je David pronašao usred progona.
To je odmor koji je Isus obećao umornima.
To je odmor koji čeka svakoga ko odluči da veruje Bogu više nego svojim strahovima.
Na kraju, obećana zemlja nije bila cilj sama po sebi. Ona je bila slika većeg obećanja – večnog Božjeg carstva, gde više neće biti suza, smrti, bola ni umora.
Sve dok ne stignemo tamo, poziv ostaje isti:
„Moje prisustvo ići će s tobom, i daću ti odmor.“
I možda je upravo to najveće obećanje koje čovek može da dobije.
Peshcanik 
Leave a comment