Da li je moguće da većina hrišćana nesvesno veruje da Božju ljubav mora da zasluži? Šta ako nas Bog ne voli zbog onoga što činimo, već samo zato što smo Njegova deca? Pokušaćemo da kroz ovaj članak pokažemo biblijske argumente koji mogu potpuno promeniti način na koji doživljavamo Boga, spasenje i večni život.
Jedno od najvažnijih pitanja koje sebi možemo postaviti nije da li verujemo u Boga, već kakvog Boga poznajemo. Da li je On Otac koji voli svoju decu zato što su Njegova ili nas prihvata tek kada ispunimo određene uslove? Mnogi hrišćani, iako govore o Božjoj ljubavi, duboko u sebi veruju da moraju zaslužiti Njegovu naklonost. Upravo tu počinje najveća duhovna borba.
Kada čitamo Novi zavet, nailazimo na grčku reč agape, kojom je opisana Božja ljubav. To nije obična emocija niti osećanje koje zavisi od okolnosti. Agape je ljubav koja polazi od Boga i postoji nezavisno od vrednosti ili zasluga onoga kome je upućena. Bog ne voli zato što smo dobri. On nas voli zato što je On ljubav.
To je potpuno drugačiji način razmišljanja od onoga koji vlada u našem svetu.
Od detinjstva učimo da se vrednost stiče postignućima. Dobro učiš – dobiješ pohvalu. Dobro radiš – dobiješ platu. Ostvariš rezultat – dobiješ priznanje. Vremenom počinjemo da verujemo da tako funkcioniše i naš odnos sa Bogom. Mislimo da će nas više voleti ako se više molimo, više postimo, više proučavamo ili činimo više dobrih dela. Ali, jevanđelje govori nešto sasvim drugačije. Apostol Jovan piše:
„Mi volimo Njega, jer je On prvi voleo nas.“ (1. Jovanova 4:19)
Sve počinje od Boga. Ne od čoveka. Bog nije čekao da postanemo pravedni da bi nas zavoleo. On nas je voleo dok smo još bili grešnici. Njegova ljubav nije nagrada za našu poslušnost. Ona je razlog zbog kojeg uopšte možemo postati poslušni. U tome se razlikuje biblijska vera od svih religija sveta. Religije govore: „Promeni se pa će te Bog prihvatiti.“ Jevanđelje kaže: „Bog te je već prihvatio u Hristu, zato te Njegova ljubav menja.“ To je razlika između zasluge i milosti. Kada Isus izlazi iz vode nakon krštenja, sa neba se čuje glas:
„Ovo je Sin moj ljubljeni koji je po mojoj volji.“
Otac nije govorio o Isusovim čudima. Nije pomenuo Njegovu silu niti Njegovo znanje. Govorio je o odnosu. Govorio je o Sinu kojeg voli. I upravo u tome leži identitet svakog vernika. Naša vrednost ne dolazi iz onoga što činimo za Boga. Naša vrednost dolazi iz činjenice da smo Njegova deca.
To je misao koju Sotona pokušava da izbriše još od Edema. On želi da čovek stalno meri svoju vrednost. Da se upoređuje. Da se dokazuje. Da živi pod pritiskom. Da nikada ne bude “dovoljno dobar”. Ali, Otac nikada ne govori svojoj deci: „Dokaži da zaslužuješ moju ljubav.“
On kaže: „Ti si moje dete.“ Kada čovek to zaista razume, nestaje strah. Više ne služi Bogu zato da bi bio prihvaćen. Služi Mu zato što je već prihvaćen. Tada poslušnost više nije teret. Postaje odgovor ljubavi. Zato Pavle piše:
„Jer ste blagodaću spaseni kroz veru; i to nije od vas, dar je Božji; ne od dela da se niko ne pohvali.“ (Efescima 2:8–9)
To ne znači da dela nisu važna. Naprotiv. Ali dobra dela nisu koren spasenja. Ona su njegov plod. Drvo ne rađa plod da bi postalo živo. Ono rađa zato što je živo. Tako je i sa hrišćaninom. Prvo prima život od Boga. Tek onda donosi rod. Još jedna velika zabluda jeste da Božju veličinu merimo Njegovom moći. Naravno da je Bog svemoguć. Ali ono što Isus dolazi da otkrije nije prvenstveno Božja sila. On dolazi da otkrije Njegovo srce. Na Golgoti nije zablistala Božja moć. Zablistala je Njegova ljubav. I ovde treba malo zastati.
Svet je očekivao Boga koji kažnjava svoje neprijatelje, a Bog je pokazao svoju ljubav dajući svog jedinorođenog Sina za spasenje onih koji su Mu bili neprijatelji. E to je agape. Ljubav koja ne čeka da postaneš vredan, već ljubav koja te čini vrednim.
Kada ovo razumemo, menja se i naš pogled na večni život, jer on nije nagrada koju ćemo “jednog dana” dobiti. On počinje onog trenutka kada upoznamo Oca i Njegovog Sina, kada udjemo u zajednicu sa Njima. Isus kaže:
„A ovo je život večni: da poznaju Tebe, jedinoga istinitoga Boga, i Isusa Hrista koga si poslao.“ (Jovan 17:3)
Večnost nije (prvenstveno) beskrajno trajanje. Večnost je zajednica. Odnos. To je život proveden u sigurnosti da smo voljeni.
Možda upravo zato apostol Pavle kaže da nas ništa ne može rastaviti od Božje ljubavi u Hristu Isusu. Ni smrt. Ni život. Ni anđeli. Ni poglavarstva. Ni sadašnjost. Ni budućnost. Jer Božja ljubav ne zavisi od okolnosti. Ona zavisi od Njegovog karaktera. A karakter Boga je nepromenljiv. Što više budemo upoznavali takvog Oca, manje ćemo živeti u strahu, a više u slobodi. Manje ćemo pokušavati da zaslužimo Njegovu naklonost, a više ćemo odgovarati na ljubav koju nam je već pokazao kroz svog Sina. To je srce Jevanđelja. Odnos. I upravo tu počinje pravi večni život.
Leave a Reply