DA LI BOG UBIJA?

Činjenica je da je Sin Božji umro na krstu. A krst i Golgota – vekovima se nameću kao središnja ideja i događaj u hrišćanstvu. Rekli bismo – sa punim pravom. Međutim, krst kao ideja u sebi podrazumeva mnogo drugih teoloških učenja na koja se mora obratiti pažnja.

Razlog zašto bismo morali biti oprezni kada govorimo o Hristovoj smrti jeste taj što ona u temelju ili prikazuje Boga kao Oca punog ljubavi ili sa druge strane kao nekog ko zahteva da Njegov gnjev prema grešnom čoveku bude zadovoljen po svaku cenu. Golgota će prikazati Boga ili kao milostivog i brižljivog ili kao osvetoljubivog i punog gnjeva.

Hrišćanstvo je pokušalo da kroz nekoliko pravaca u ideji “kaznene zamene” (engl. “penal substitution”) objasni učenje o spasenju čoveka kroz smrt Isusa Hrista. Problem koji je nastao jeste da je Bog morao biti predstavljen kao ljubav i gnjev istovremeno, brižljiv Otac i nemilosrdni ubica, a sve to pokriveno pod terminom “Božja pravednost”.

Dok razmišljamo o ovoj temi, nameću se pitanja: Zašto je Hristos morao da umre? Šta je Njegova smrt promenila? Da li smo Hristovom smrću dobili nešto što generacije pre Hrista nisu imale? Da li je smrt Božjeg Sina samo “pravni akt” ili je agonija na Golgoti ništa drugo do umirivanje Božjeg gnjeva?

Čitajući jedno istraživanje na ovu temu, autor tog teksta je napisao da je “..Hristovom smrti odbranjena Božja pravednost prema ljudima i umiren Njegov gnev tako što je dao svog Sina da umre na krstu…”  Pitanje koje se odmah javilo bilo je: Ako je Bog tim činom ispao pravedan prema ljudima, kakav je onda bio prema svom Sinu koga je dao da umre? Da li Bog zaista mora da “umiruje svoj gnjev krvlju” da bi nama oprostio greh?  Da li to znači da je princip “oko za oko i zub za zub” večno pravilo koje opisuje Božji karakter? Ukoliko Božja svetost zahteva “krvnu žrtvu” (nečiju smrt) da bi se Bog sjedinio sa grešnikom, kako je Hristos onda mogao da se druži sa grešnicima “bez žrtve”, s obzirom da je svet i pravedan kao i Njegov Otac?

Imajući na umu sva ova pitanja, prisetio sam se teksta koji kaže da je “Hristos Jagnje zaklano od postanja sveta…” (Otkrivenje 13:8) Šta znače ove reči? Jedan od hrišćanskih pisaca koji je imao ispravno razumevanje krsta, kao i podtema koje proizilaze iz učenja o spasenju čoveka, bio je A.T.Jones. Evo nekih njegovih misli:

“Zar prinesene žrtve nisu bile predslika Hrista? Jesu. Ali one su bile predslika Hrista prisutnog verom. Zar Hristos nije bio na licu mesta? Zar Hristos nije bio Jagnje zaklano od postanja sveta? Zar Hristos nije bio dar od Boga pre nego što je svet nastao? Dakle, kada je pozivao ljude od Adama pa nadalje – dokle god su žrtve bile prinošene na taj način – kada ih je učio da prinose te žrtve, šta je to bilo nego da ih je učio da je to znak njihove zahvalnosti za veliku žrtvu koju je Bog VEĆ UČINIO za njih i zahvaljujući kojoj su uživali koristi
tako što su taj dar imali u srcu, a to je bio Isus Hristos?
Ne moramo ići dalje. Ovo je dovoljno za ilustraciju. Zar
onda nije jasno da je sve što im je Bog dao u ono vreme
bilo namenjeno da ih pouči o ličnom, živom Spasitelju, lično prisutnom sa onima koji Ga primaju, a sve što je trebalo da urade da bi primili Hrista bilo je da veruju u Njega. Jevanđelje im je bilo propovedano. (Jevrejima 4:2.)” (A. T. Džons, Bilten Generalne Konferencije 1895. 25. propoved, 478. str.3-4.)

Treba primetiti jednakost koju A.T.Jones primenjuje kada kaže da je “Hristova žrtva nešto što je Bog VEĆ UČINIO za ljude” i kada taj čin naziva “jevandjeljem koje im je bilo propovedano”.

Golgota, dakle, nije samo jedan dan. Ona je tu već 6000 godina. Posmatrati Boga kao jednog od zemaljskih careva koji se može razgneviti tako silno da Njegov gnjev može smiriti samo “krvna žrtva” – dobar je način da se potpuno iskrivi slika o karakteru našeg nebeskog Oca. I to je ono što neprijatelj ljudskih duša i želi – da umesto ljubavi, ljudskim srcima vlada strah od Božijeg gnjeva.

Kako čitaš? Kako posmatraš Golgotu? Od toga zavisi kako ćeš videti Boga.

Lično smatram da u ovom slučaju treba posmatrati Boga kao nekog ko je dozvolio da Njegov Sin bude ubijen i rastrgnut umesto nas od strane “kneza ovoga sveta” kako bi dela đavola bila zauvek razotkrivena sa jedne strane, a sa druge – Očeva nesebična ljubav prikazana u svom najsjanijem svetlu. Od trenutka pada čoveka u greh – “Hrist je zaklano Jagnje” i jedini put za čovekovo pomirenje sa Bogom. U blagoslovima Hristove žrtve (službe) čovek može da uživa još od Edema. Bog je ljubav i u činu Golgote nema (niti može biti) bilo kakvog gneva ili čina “ubijanja” jer je to potpuno suprotno Božjem karakteru. Na krstu nije “gašena” Božja žeđ za krvlju, već pokazana  beskonačna ljubav Oca i Sina prema nama. To je jevandjelje, radosna vest danas.