Читајући Свето Писмо у целини, врло лако долазимо до закључка да је централна тема Божје Речи спасење човека и враћање „изгубљеног сина“ његовом небеском Оцу. Као мост између Бога и човека, кроз Библију нам се представља Исус Христос, Син Божји, „угаони камен“ (1.Петрова 2:4; Јов 38:4-7; Исаија 28:16) на коме се зида цела наша духовна грађевина. Управо однос према Христу је тај који из темеља мења све. Из тог разлога проучавамо Реч Божју, не би ли постали сличнији Њему.
Иако у теорији доста тога знамо, ипак веома често у пракси знамо да будемо нетрпељиви према онима који мање од нас знају или према онима који не деле наше ставове по разним питањима. Да ли је то исправно и шта Бибилија има да нам каже о томе? Да ли то значи да треба толерисати грех? Како се поставити? Ово су питања на која желимо да одговоримо проучавајући познату Христову причу записану у Јеванђељу по Луки 15:11-32.
„И рече: Један човек имаше два сина; И рече млађи од њих оцу: Оче! Дај ми део имања што припада мени. И отац им подели имање. И потом, до неколико дана, покупи млађи син све своје, и отиде у далеку земљу; и онамо просу имање своје живећи беспутно. А кад потроши све, настаде велика глад у оној земљи, и он се нађе у невољи. И отишавши, приби се код једнога човека у оној земљи, и он га посла у поље своје да чува свиње. И жељаше напунити стомак свој рошчићима које свиње јеђаху, али му нико не даваше. А кад дође к себи, рече: Колико најамника у оца мог имају хлеба, и сувише, а ја умирем од глади. Устаћу и идем оцу свом, па ћу му рећи: Оче! Сагреших и небу и теби и већ нисам достојан назвати се син твој: прими ме као једног од својих најамника. И уставши отиде оцу свом. А кад је још подалеко био, угледа га отац његов, и сажали му се, и потрчавши загрли га и изљуби га. А син му рече: Оче, сагреших и небу и теби, и више нисам достојан назвати се син твој. А отац рече слугама својим: Изнесите најлепшу хаљину и обуците га, и подајте му прстен на руку и обућу на ноге. И доведите теле угојено те закољите, да једемо и да се веселимо. Јер овај мој син беше мртав и оживе; изгубљен беше и нађе се. И стадоше се веселити. А син његов старији беше у пољу, и долазећи, кад се приближи кући, чу певање и подвикивање. И дозвавши једног од слугу запита: Шта је то? А он му рече: Брат твој дође, и отац твој закла теле угојено, што га је здравог видео. А он се расрди и не хтеде да уђе. Тада изађе отац његов и мољаше га. А он одговарајући рече му: Ето те служим толико година, и никад не преступих твоје заповести, па мени никад ниси дао јаре да бих се провеселио са својим друштвом; а кад дође тај твој син који ти је имање просуо са курвама, заклао си му теле угојено. А он му рече: Сине! Ти си свагда са мном, и све је моје твоје. Требало се развеселити и обрадовати, јер овај твој брат мртав беше и оживе; изгубљен беше и нађе се.“
Прво на шта би требало обратити пажњу, уколико желимо исправно да разумемо ову причу, јесте контекст у коме је испричана. О томе нам говоре прва три стиха овог поглавља.
Лука 15:1-3: „И приближаваху се к Њему сви цариници и грешници да Га чују. И викаху на Њега фарисеји и књижевници говорећи: Овај прима грешнике и једе са њима. А Он им каза причу ову говорећи: …“
Ако пажљиво размотримо радњу целе приче, можемо са лакоћом препознати коме се уствари Исус обраћа – фарисејима, књижевницима, или другим речима самозваним „правденицима“ онога друштва. Била је то група људи до којих је Исус заправо покушавао да допре. Љутња и бес због чињенице да је Исус добар према сакупљачима пореза који су сарађивали са римљанима и израбљивали свој народ, благонаклоност према онима које су сви сматрали издајницима, седење за истим столом са грешницима и људима за које се знало да су били неморални – све је то допринело да буде испричана прича о љубави небеског Оца са једне стране и „правденика“ пуног мржње према свом ближњем са друге стране. Да мало ближе размотримо сам библијски текст.
Није тешко поистоветити се са млађим сином. Сви смо ми бар једном (ако не и више пута у животу) осетили потребу да живимо онако како се нама свиђа, да радимо оно што ми желимо и да то радимо онда када ми хоћемо. Нешто у нама као да нас привлачи лагодном животу. Млађи син из ове приче у једном тренутку добија жељу да напусти дом свога оца. Мисли да зна боље. Иако отац није био срећан због ове одлуке, ипак поштује избор који његов син прави. Исти такав став заузима и наш небески Отац. Даје избор и савет али нама препушта одлуку (5.Мојсијева 30:19: „…ставио сам пред вас живот и смрт, благослов и проклетство…“). И ово је један од разлога зашто данас имамо свет који пун изгубљених људи, спремних да троше своје време, снагу, новац, таленте које им је Отац небески дао на све што је нездраво – било да се ради о духовним или телесним стварима. Али нико не може избећи последице које са собом носе избори које направимо. Те последице могу бити добре али и веома лоше. Добра вест је да имамо Оца који прашта, Оца који нас воли и пружа руке према нама без обзира шта смо учинили и колико далеко смо отишли. У суштини, сви ми смо били „изгубљени“ јер смо сви сагрешили (Римљанима 3:23: „Јер сви сагрешише и изгубили су славу Божју“). Млађи син, са једне стране, који ниже није могао пасти (у очима тадашњих слушаоца) јер је отишао да чува свиње и једе оно што су оне јеле (Лука 15:15-17) и старији син који је остао „веран“ своме оцу не преступајући ниједну његову заповест (Лука 15:29).
Обратимо пажњу на интересантне мотиве које Христос сада уводи у причу. Из њих учимо много. У тренутку када се „блудни син“ враћа, отац наређује да се припреми „весеље“, да му се да обућа, прстен и најбоље одело. Све су ово симболи које је Христос и раније користио да опише царство небеско и нови статус грешника који се каје. Грешник долази Оцу небескоме кроз Христа, Његовог Сина, и захваљујући Христу добија положај који му и припада, добија опроштење од Оца, који га је видео док је „још био далеко“ (Лука 15:20).
И завршни део приче говори о „гневном брату“ на кога морамо обратити пажњу јер често личимо на њега. У причи овај брат симбол је фарисеја и књижевника који су се према „грешницима“ односили исто као и старији брат према млађем брату који се вратио кући. На љубазне и усрдне молбе оца да уђе на весеље и порадује се за брата који се вратио, старији син упорно одбија и не улази. На исти начин, фарисеји и књижевници (а можемо слободно рећи и сви они који себе сматрају бољим и светијим од другога) одбијају да уђу у Царство небеско и на весеље приређено у част свих оних који су некада били изгубљени а сада су прихватањем Сина Божјег поново у савршеној вези са својим небеским Оцем (Јован 14:6). Срдња и бес старијег сина произилазе из чињенице да му отац никада није приредио такво весеље иако (по његовим речима) му верно служи годинама не прекршивши ниједну његову заповест (Лука 15:29). Из овога је логичан закључак да је старији син градио свој однос са оцем на „основама добрих дела“ и да за оца није радио из љубави према њему већ рачунајући на одређену врсту награде и користи.
Речи оца: „…ти си свагда са мном…“ (Лука 15:31) означавају чињеницу да су религиозне вође онога времена имале привилегован положај у Божјим очима међу целокупним Његовим народом. Њима је био дат закон и они су били дужни да буду стражари народу (Римљанима 3:1-2; 9:4). Уместо да „гунђају“, њихова дужност била је да у царство Небеско позивају људе који су били изгубљени у греху.
На крају можемо донети и неке закључке на основу ове приче коју је Христос испричао. Као прво, сви смо сагрешили и самим тим удаљили се од небеског Оца.
Прихватањем Христа, схватањем значаја Његове жртве и практичном применом тог знања у животу, постајемо „син који се вратио“, добијамо ново одело (Христова праведност коjа покрива грешника који се каје и мења).
Са друге стране, неки су од нас добили веће а неки мање одговорности у животу. У свако случају, дужни смо борити се за оне који још не стоје на путу спасења и помагати им да упознају Оца небеског и Сина Његовог Исуса Христа јер је то темељ вечног живота (Јован 17:3: „А ово је живот вечни да познају Тебе, јединог истинитог Бога, и кога си послао Исуса Христа.“). Нисмо добили право да осуђујемо грешнике – већ грех. Ту морамо правити разлику.
Још увек има времена за промене. Још није време да се повлачимо јер је милост Божја још увек доступна. Бог треба људе који ће викати за правду (Исаија 59:4; Исаија 6:8) и помагати онима који траже истину. Немојмо „бранити“ људима да улазе у царство небеско. Пример имамо у понашању фарисеја и књижевника оног времена.
Будимо слични Христу. То је оно на шта смо позвани! Радосна вест је да имамо Оца који прашта и који нас чека…
Peshcanik 
Leave a comment