Praznik Senica nije samo još jedan više detalj iz bogate istorije izraelske nacije. Još u prošlosti Bog je poučavao svoj narod:
“…I praznik žetve prvina od truda tvog što poseješ u polju svom; i praznik berbe na svršetku svake godine, kad sabereš trud svoj s njive.” (2.Mojsijeva 23:16)
Vreme žetve bilo je vreme radosti i veselja. U jesen, posle sabiranja rodova, nastupao je još jedan praznik – Praznik Senica.
Praznik Senica bio je najomiljeniji i najradosniji narodni praznik. U to vreme, ljudi su se na sedam dana “selili” u skloništa napravljena od grana i pruća, koja bi postavljali u svoje bašte ili na ravnim krovovima svojih kuća. Te senice podsećali su ih na to da su nekada kao narod živeli u šatorima putujući kao stranci po Sinajskoj pustinji.
Šta ovaj praznik znači jednom savremenom
Hristovom sledbeniku?
Ono što je sigurno – proučavanje praznika zapisanih u Starom Zavetu, obogaćuje veoma značajno život hrišćanina. Praznik senica, sa jedne strane, veoma jasno nam pokazuje suverenost i vlast Boga, a sa druge strane, Njegovu nežnu brigu o Svojim stvorenjima i podseća nas na sva čudesa i velika dela koja je učinio za Svoj narod.
Ovaj praznik nije samo vreme za zahvalnost za još jednu u nizu dobru žetvu. To je vreme kada se na poseban način odaje slava i zahvalnost Bogu za Njegovu posebnu brigu u svakoj sferi našeg života. To je vreme radosnog proslavljanja nebeskog Oca, koji ovaj život u dolini suza pretvara u život ispunjen radošću i srećom.
Rimski istoričar Josif Flavije, ovaj praznik nazivao je “najsvečanijim i najveličanstvenijim praznikom judeja”. U njemu nisu učestvovali samo bogati. Po zakonu, u sveopštoj radosti, učestvovali su i sluge, stranci, udovice, siromašni.
“I veseli se pred Gospodom Bogom svojim ti i sin tvoj i kći tvoja i sluga tvoj i sluškinja tvoja, i Levit koji bude u mestu tvom, i došljak i sirota i udovica, što budu kod tebe, na mestu koje izabere Gospod Bog tvoj da onde nastani ime svoje.” (5.Mojsijeva 16:11)
Ovo je jedinstveni praznik u Svetom Pismu u kome je odredjeno da se čovek veseli u prisustvu Božjem.
Ako govorimo o praktičnom značenju ovog praznika za hrišćane današnjice, moramo prvo reći nešto o samim senicama. Ova vremenska skloništa gradila su se od grana sa lišćem i njihova konstrukcija trebala je da štiti od nepogode i kiše, ali nije smela potpuno da zaklanja sunce. Krov je takodje morao biti takav da bi se noću mogle nazirati zvezde. Sve je to imalo za ulogu podsećanje na putovanje kroz pustinju – 40 godina bez “krova nad glavom”.
Nepogode pustinje, slično kao i bure na moru, otkrivaju čoveku slabosti njegovih snaga, a oni što je još važnije – utvrđuju ga u stremljenju da traži uporište u Božjoj zaštiti.
Život tih sedam dana u ovim krhkim skloništima pokazuje nam, sa jedne strane, krhkost našeg bića, naše ljudske slabosti i nesposobnost da se svojim snagama suprotstavimo iskušenjima koja dolaze na nas, a sa druge strane veličanstvenu Božju zaštitu i brigu za Svoju decu.
Hristocentričnost praznika senica Potpuno sam uveren, na osnovu temeljnih proučavanja Pisma, da i ovaj praznik (kao i svi ostali) na poseban način otkriva velike istine o Isusu Hristu kao Sinu Božjem. I u ovome i jeste važnost za svakog hrišćanina.
Bog je 6 vekova pre Hrista, preko proroka Zaharije, obećao:
“Pevaj i veseli se, kceri sionska, jer evo ja idem i nastavacu usred tebe, govori Gospod.” (Zaharija 2:10)
Sin Božji došao je u ljudskom obličju, da bi nam pokazao da je čak i u grehom oslabljenom telu, moguće javiti slavu Očevu. Tako je Sin Božji postao naša “spasonosna Senica”. Samo u Hristu mi možemo naći zaštitu od neprijatelja, pomoć i ispunjenje svih naših potreba.
Svim hrišćanima je neophodno da ne zaborave svoje korene. Praznik Senica je poziv da pokažemo potpuno, bezuslovno poverenje nevidljivom Bogu. Kada izlazimo iz svoje zone komforta, mi svedočimo o tome da verujemo da naš život ne zavisi od veličine našeg imetka, veličine bankovnih računa, slave, veza… mi svedočimo o tome da smo potpuno zavisni od Boga, koji nam daje sve ono što nam je neophodno za život.
Senice su bile privremena skloništa izrailjcima na putu do obećane zemlje. Stoga praznik Senica i nas podseća da smo na ovoj zemlji privremeno, da imamo večni dom ka kome stremimo.
I sam Isus praznovao je praznik Senica. O tome čitamo u jevanđelju po Jovanu. Na kraju prvog dana praznika Senica, leviti su nalivali uljem četiri ogromne menore koje su toliko svetlele da su se mogle videti i van Jerusalima. Ljudi koji su došli na praznik bili su zadivljeni ovim prizorom, koji je simbolično predstavljao “ognjeni stub” iz pustinje. U tim trenucima začuo se Hristov glas:
“…Ja sam videlo svetu: ko ide za mnom neće hoditi po tami, nego će imati videlo života.” (Jovan 8:12)
I ovaj praznik (kao i druge), Isus je koristio kako bi ljudima ukazao na sebe kao Mesiju i kako bi srca i umove ljudi usmerio ka Ocu i večnosti.
Danas pred svakim od nas stoji izbor – hoćemo li prihvatiti Hrista kao Sina Božjeg i jedinog Spasitelja, hoćemo li ga prihvatiti kao svoju spasonosnu Senicu, hoćemo li revno istraživati Pismo i graditi svoj karakter kroz svaku njenu reč, i hoćemo li uživati blagoslove koje Bog želi da izlije na svaku dušu žednu Istine?
Peshcanik 
Leave a comment