“Meni je svejedno šta vi o meni mislite, zato što ja o vama uopšte ne razmišljam.” – kažu da ove reči pripadaju čuvenoj Koko Šanel.
Prilično udobna pozicija, zar ne? Ograditi se od mišljenja ljudi koji vas okružuju stenom ravnodušnosti, ušuškati se u svom sopstvenom malom svetu, sakriti se iza ogledala apatije. A tako bismo želeli da nas ljudi cene, uvažavaju, da nam laskaju, pa čak i da nas uzdignu pomalo u “božanske” visine. A ako nas odbace – to pričinjava bol. Najlakši način izbeći one koji nas odbacuju i kritikuju je – prestati razmišljati o njima, jednostavno ne primećujući takve ljude. Postoji, međutim, samo jedan problem – ovo nije biblijska pozicija, bez obzira što mnogi hrišćani upravo ovako postupaju.
Tri kategorije ljudi
Bez obzira šta radili i šta sve preduzimali, uvek će se naći ljudi koji nece biti zadovoljni nama, čak iako sve radimo potpuno ispravno. Na kraju krajeva, zar tako nisu postupali sa Isusom? Jedni su govorili da je On – Sin Božji, a drugi da je u Njemu demon. Sam Isus je rekao da “…teško vama kada ljudi stanu govoriti o vama dobro!” (Luka 6:26)
Upravo to se desilo sa lažnim učiteljima, i sa svima koji su se dodvoravali narodu i govorili im ono što su oni hteli da čuju. Tako da, ako ne želite da ugadjate ljudima i laskate svima redom, pripremite se da budete – kritikovani.
Primetio sam da (u ovom kontekstu) postoje tri osnovne kategorije ljudi.
Prvoj grupi pripadaju ljudi koji kritikuju sve redom. Za njih uopšte nije bitno da li je kritika opravdana ili ne – važan im je sam proces. Verovatno su takvi ljudi imali teško detinjstvo. Nije isključeno ni to da, dok kritikuju i ponižavaju druge, oni rastu u sopstvenim očima. Takodje, na ovaj način pokazuju se neke postpsihološke traume i pokušava se da se izleči kompleks niže vrednosti. Isto tako, razlog kritike veoma često može biti i obična ljudska zavist. Bilo kako bilo – za ovakve ljude, kritika onih koji se nalaze u njihovoj okolini jednostavno je – njihov “stil” života.
Drugoj kategoriji pripadaju ljudi kojima je cilj da vas “preprave”. Po njihovom mišljenju, vi ne ispunjavate odredjene standarde koje su oni sebi zacrtali u glavi. I ovo je nešto slično duhovnoj gordosti: jer čovek ne može sam sebe da promeni (Matej 6:27). Iako je ovo nešto što se nalazi samo u Božjim mogućnostima (menjanje čoveka), ljudi će i dalje pokušavati da vas “ukalupe” u odredjenu formu.
Setimo se samo kako se gradila Vavilonska kula: “Da načinimo ciglu i ispečemo je u vatri. I beše cigla u njih umesto kamena.” (1.Mojsijeva 11:3) Ja u ovome vidim duboki duhovni smisao. Vavilonska kula – to je pokušaj da se Bog dostigne ljudskim naporima. Cigla – to je predmet odredjenih oblika i dimenzija. Interesantno je da je u Starom Zavetu Bog zapovedio da se žrtvenici grade od “netesanog kamena” (2.Mojsijeva 20:25). Kamenje koje je doživelo bilo kakvu obradu od strane čoveka ili orudja – smatralo se oskvrnjenim. A kome je od zidara Vavilonske kule bio potreban “netesani” kamen? Takvo kamenje će samo kvariti opštu sliku ravnog i gladkog zida, zar ne?! Iz tog razloga su potrebne “identične, bezlične cigle” (čitaj ljudi): “…i behu u njih sve cigle umesto kamenja”. Ne bi smeli uzimati na sebe ulogu koja nam ne pripada i pokušavati da “oblikujemo” drugog čoveka. To može samo Bog. To je isključivo Njegovo pravo. Svojstveno ovome, apsolutno ne smemo “pakovati” čoveka u svoje “okvire i forme”.
I na kraju, treća kategorija. Ovim ljudima jednostavno nije stalo do vas. I to ne zato što ste vi dobar ili loš čovek. Jednostavno vi ne ulazite u njihovu zonu interesovanja. Da, oni mogu da vam se iskreno osmehuju, mogu sa vama da razgovaraju na odredjene teme, ali u konačnom smislu – vi ih ne interesujete.
Ukor ili osuda?
Može se činiti da je granica izmedju ukora i osude (kritike) veoma tanka, i da nije uvek moguće razlikovati jedno od drugog. Medjutim, u suštini to uopšte nije tako. Čitajući Pismo, nisam nigde našao da Bog radi “čoveku iza ledja”. Ako je slao proroke – oni su ukoravali greh direktno. Ako je On sam govorio – govorio je direktno čoveku “u lice”. Isto tako je postupao i Sin Božji, ukoravajući svet i religiozne vodje onoga vremena. Kritičari ne rade ovako. Kao pravilo, oni ne deluju otkriveno, i trude se da ostanu negde “u senci kaše koju su zakuvali”. Može se slobodno reći da kritikovanje i širenje glasina – idu ruku pod ruku.
Medjutim, reč u ovom tekstu nije o ukoravanju greha, već o našoj reakciji na kritiku. Kako odrediti koliko je kritika pravedna? Jer, ima ljudi koji nam iskreno žele dobro, hoće da pomognu i ukažu nam na naše propuste. Ovakvi ljudi, kao što primećujete, ne ulaze ni u jednu od kategorija koje smo gore opisali. Ovakvih ljudi je veoma malo i verovatno većini od nas staju na prste jedne ruke.
Nezaslužena kritika ili, sa druge strane, iskrena želja da se nešto koriguje u tvom životu – gde je granica izmedju ove dve stvari i kako je odrediti? Kako znati da li ti stvarno Bog govori koristeći druge ljude?
Lično mislim da postoji samo jedan način da se reše sva ova pitanja: znati svoju stvarnu poziciju pred Ocem nebeskim, i tada ćeš Mu dati mogućnost da deluje u tvom životu.
Zauzimati ispravnu poziciju
U čuvenoj “propovedi na Gori”, Sin Božji izgovorio je fantastične reči:
“A Ja vam kažem: volite svoje neprijatelje, blagosiljajte one koji vas proklinju, činite dobro onima koji vas mrze i molite se za one koji vas progone, da biste bili sinovi Oca vašeg nebeskoga.” (Matej 5:44-45)
Ovo je nešto najbolje što možemo da uradimo – da se molimo za one koji nas kritikuju i da ih blagosiljamo! Ovo je najispravnija pozicija koju možemo imati u svom odnosu sa Bogom i sa ljudima.
Izgleda kao veoma teško i komplikovano – moliti se za svoje neprijatelje i za one koji nam nanose bol. Medjutim, to uopšte nije tako! Potrebno je samo “saviti” svoja kolena i – početi da se moliš. I što je veća nepravda, i što je veća bol koja nam je naneta – to molitva mora biti “jača”. I ovo zaista funkcioniše! U srce tada dolazi mir Hristov. Mir koji prevazilazi svaki um! Ali, ovo nije sve: zauzimajući ispravan položaj pred Bogom, mi otkrivamo svoje srce pred Njim i dajemo Mu mogućnost da On u naš život unosi “korekcije”! Kada smo mi u dobrom odnosu sa Ocem, kroz Njegovog Sina, kada Oni žive u nama (Jovan 14:23) – tada je veoma lako prepoznati kada nam Bog govori koristeći ljude oko nas, želeći na taj način da nas menja na dobro.
Verovatno ste i sami videli slične grupe “vernika” – okupljaju se zajedno i mogu satima “preslagati kosti” svojim pastorima ili braći i sestrama. Ono što je najčešće na našim prostorima jeste da je vodja uvek prvi na “listi za odstrel”. Najveći razlog je možda taj što se radi o “javnoj ličnosti”, ličnosti koja najčešće istupa, organizuje, vodi… Sa druge strane, takodje je interesantna činjenica da takve “hrišćane” ne interesuju ostale “javne ličnosti” društva u kome žive, i kao da ih njihovi životi potpuno zadovoljavaju, dok sa druge strane, životi braće i sestara “čekaju na red” za preispitivanje. I prirodno, sve ovo su zakulisne stvari.
Naravno, nije potrebno biti “javna ličnost” ili neka vrsta vodje da bi ste se susreli sa kritikom. Dovoljno je samo malo izdvojiti se iz mase – i kritka je tu.
U suštini, i jeste nebitno kakvu poziciju ljudi zauzimaju u odnosu na vas. Važno je to kako mi reagujemo na to. I ovde postoje samo dve varijante:
– zatvoriti svoje srce i izbegavati takve ljude ili
– moliti se za njih.
A kritičara će uvek biti. Ako želiš da ljudi o tebi govore dobro – postani “lažni učitelj” ili se ponašaj onako kako je rekao poznati američki pisac Albert Grin Habard: “Hoćeš da izbegneš kritike – onda ne radi ništa, ne govori ništa i budi niko.”
Mi smo pozvani da budemo na strani istine “makar se i nebo rušilo”. Ako svoje stavove izgradjujemo na “kamenu od ugla – Hristu”, ako Otac i Hrist žive u nama – imaćemo uvek ispravan stav kako prema onima koji nas vole, tako i prema onima koji nam ne žele dobro. Jer “..više ne živimo mi, nego Hristos živi u nama, i to što sad živimo tako – živimo verom Sina Božjeg kome smo mili i koji je Sebe predao zbog nas.” (Galatima 2:20)
Peshcanik 
Leave a comment