Da se pre svega podsetimo poznate definicije – šta je to jevanđelje? Jevanđelje je radosna vest da su oproštenje i milost besplatno dostupni onome ko je pogrešio u odnosu na Stvoritelja.
Ako bi postavili pitanje: “Da li je evandjelje večno?” – većina hrišćana bi bez razmišljanja odgovorila potvrdno. Ali hajde da se zapitamo – šta je to što evandjelje čini večnim?
Listajući stranice Starog Zaveta Svetog Pisma, susrećemo se sa jednom od najupadljivijih slika tog vremena – slike o sveštenstvu. Kroz sistem službe u Svetinji, tadašnjem naraštaju pružena je prilika da nauči kako funkcioniše evandjelje – dobijanje milosti i opraštanja greha.
Šator od sastanka, bio je slika nebeske realnosti a kao centralna ličnost službe u njemu bio je – prvosveštenik. Od najmanjeg komada posudja, pa sve do prvosveštenika – sve je uspostavljeno kao verna kopija nebeske svetinje i dešavanja u njoj.
Prvosveštenik je bio taj koji je simbolički (predstavljajući Hrista) čistio narod od njegovih greha, dok je, sa druge strane, narod koji je želeo da dobije oproštenje, takodje morao da da svoj doprinos. Sve je bilo uredjeno do najsitnijih detalja kako bi se što vernije čoveku predstavila užasnost greha, ali i čitav plan spasenja, odnosno – evandjelje.
Hajde da se vratimo na pitanje – šta je to što jevanđelje čini večnim?
Da bi jevanđelje bilo večno, mora postojati i večno sveštenstvo koje može pružiti sve ono što evandjelje znači – oproštenje, milost i pobedu u životu boravljenjem Hristove prisutnosti u osobi.
Oni koji su propovedali poruku prvog anđela spoznali su iskustveno da je jevanđelje zaista večno. Uzmimo kao primer jednu od najistaknutijih ličnosti Starog Zaveta – Mojsija. Mojsije je propovedao jevanđelje Izraelu, a ne samo obećanje o jevanđelju u budućnosti, koje će doći za nekih 1500 godina. Apostol Pavle piše:
“Jer je nama objavljeno (jevanđelje) kao i onima.” (Jevrejima 4:2) Kontekst ovog teksta pronalazimo u 3- em poglavlju Jevrejima poslanice, gde apostol Pavle iznosi činjenice iz života jevrejske nacije koje su, zbog njihovog neverovanja i odbacivanja radosne vesti, dovele kompletan narod u situaciju da ostanu bez Božje naklonosti i bez uživanja u duhovnom miru i odmoru koji Hristos daje. Da je Izraelu bilo propovedano da će oproštenje i milost doći 1500 godina nakon njihove smrti, verujem da ćemo se složiti da za njih to baš i ne bi bila radosna vest. Takvo propovedanje bi pre predstavljalo osuđivanje na smrt bez ikakve nade da će u svojim životima okusiti Hristovu blagodat. Proučavajući iskustva starozavetnih heroja vere, jasno vidimo da su oni itekako imali iskustvo spasenja i Hristove blagodati u svom životu.
Da je Hristos večni Sveštenik palim ljudskim bićima, potvrda je i tekst apostola Pavla:
“Kao što i na drugom mestu govori: Ti si sveštenik vavek po redu Melhisedekovom.” (Jevrejima 5:6)
Ovu divnu istinu, da je čovek od samog trenutka svog pada – imao zastupnika, Sveštenika u nebeskoj svetinji, potvrdili su i neki od pionira adventne vesti, kao što su starešina A.T.Džons i E.G.Vajt.
1880-ih godina, kada su starešine Džons i Vagoner dobili svetlost o opravdanju verom i o Zavetu, usledile su izjave koje će samo učiniti da biblijska istina o večnom Svešteniku – još više zasija:
“Hristovo sveštenstvo je otpočelo čim je čovek sagrešio. On je bio učinjen sveštenikom po redu Melhisedekovom. Ljudski rod je pao i našao se pod vlašću smrti, ali su bili učinjeni zatvorenicima nade; oni nisu bili prepušteni uniš- tenju. Sotona je mislo da je Gospod napustio čoveka, ali je Zvezda Nade osvetlila mračnu i sumornu budućnost pri-likom propovedanja jevanđelja u Edemu. Ženino seme će stati na zmijinu glavu, a zmija će ga ujesti za petu. Drugi svetovi koje je Bog stvorio su sa velikim interesovanjem posmatrali tužno otpadništvo. “Nego govorimo premudrost Božiju u tajnosti sakrivenu, koju odredi Bog pre sveta za slavu našu; Koje nijedan od knezova veka ovog ne pozna; jer da su je poznali, ne bi Gospoda slave razapeli. ” (1. Korinćanima 2:7-8) Pogledajte Rimljanima 16:25-27.” (Ms43b-1891; 4. jul 1891; 5. deo)
“Svet je poveren Hristu i preko Njega je došao svaki bla- goslov od Boga palom ljudskom rodu. On je bio Otkupitelj pre kao i posle Svog utelovljenja. U trenutku kada se pojavio greh, tu je bio i Spasitelj.” (Čežnja vekova, 210. str. orig.)
“Čim je Adam sagrešio, Sin Božji se predstavio kao Jemac za ljudski rod uz isto toliko sile da spreči propast izrečenu nad krivcima kao i kada je umro na golgotskom krstu.” (Vera po kojoj živim, 75.4.)
“Jevanđelje se prvi put propovedalo Adamu od strane Hrista. Adam i Eva su osedali iskreno žaljenje i kajali se zbog svoje krivice. Oni su poverovali u Božje dragoceno obedanje i bili spaseni od potpune propasti.” (Pregled i glasnik, 29. april 1875.)
Dakle, u Pismu vidimo istinitost onoga što su i Elen Vajt i A. T. Džons rekli – da je Hristovo sveštenstvo funkcionisalo od pada čoveka u greh. Samo u tom slučaju, ako postoji večno sveštenstvo – može postojati i večno evandjelje.
Evandjelje se, kao što smo videli, nije počelo propovedati tek od silaska Sina Božjeg na zemlju ili od Pedesetnice. Ne! Ono se propovedalo još prvim ljudima na našoj planeti – onima kroz koje je greh i došao na zemlju. Hristos je oduvek bio centralna ličnost u svim zbivanjima ljudske istorije. Mnogi se danas pitaju – pa šta je onda razlog Hristovog prvog dolaska na zemlju? Zar je bilo potrebe za tako nečim ako je evandjelje večno i ako se njegova poruka nije promenila tokom svih ovih vekova? Da, taj dolazak Sina Božjeg bio je potreban iz više razloga, o kojima ćemo pisati u narednim prilikama. A sada ćemo spomenuti samo jedan od njih.
Pod uticajem greha, čovek je sve više odbacivao dragocene istine o Očevoj ljubavi prema čoveku i o Njegovom Sinu kao našem Zameniku, Posredniku i Svešteniku pred večnim Bogom. Možda je najlepše to objasnio upravo starešina A.T.Džons sledećim rečima:
“Hristos nije došao da odbaci ono što su govorili patrijarsi i proroci; jer je On sam govorio preko ovih predstavnika. Sve istine potiču od Njega. Svaki dragulj istine je došao od Hrista. Međutim, ovi neprocenjivi dragulji su bili stavljeni u pogrešne okvire. Njihov dragoceni sjaj je postao sluga zablude. Ljudi su ih uzeli da njima ukrase tradiciju i sujeverje. Isus je došao da ih izvadi iz okvira zablude i stavi u okvir istine.” (A. T. Džons. Bilten Generalne Konferencije 1895. 25. propoved, 472; Čežnja vekova, 287. str. orig.)
Sve ono što je Hristos bio ljudima u prošlosti – i nama je danas. On je taj koji nas istom silom, kako pre – tako i posle Golgote, nežno vodi ka Svome Ocu, u carstvo slave, mira, radosti i odmora.
“Isus Hristos, juče je i danas Onaj isti vavek.” (Jevrejima 13:8)
Peshcanik 
Leave a comment