Veoma često čuje se mišljenje da je Hristos umro, jer Mu je Otac okrenuo ledja u ključnom trenutku dok je visio na krstu, zatim da Ga je ubila “Očeva izdaja” – po rečima nekih javnih govornika. Takodje,provlači se misao da Isus, iako je “znao šta podrazumeva plan spasenja” – sa druge strane nije znao da će Ga “Otac izdati” i to je na kraju prouzrokovalo Njegovu smrt na krstu.
Da li je Bog zaista okrenuo ledja Hristu? Da li je Otac “izdao” Svog Sina? Šta je to (ili ko) što je ubilo Hrista? Da krenemo redom…
Dok je boravio na zemlji, Hristova misija bila je da prikaže karakter Svoga Oca. Nesebična i brižna ljubav prema svakome ko se našao u Njegovoj blizini obnavljala je narušenu sliku o Bogu. Svojim životom Hristos je pokazao da je Bog ljubav. I postavlja se pitanje: da li je Bog zahtevao krst? Da li je to bila Božja kazna za onoga ko je kršio Njegov zakon? Ako je Božji gnev bio zadovoljen smrću Njegovog sopstvenog Sina i ako je ta smrt nešto što je sam Bog odredio, tada je ona divna slika koju je Isus naslikao o Svome Ocu zaprljana krvlju nevinog Deteta, zar ne? U tom slučaju, mi ne bismo o Bogu mogli govoriti kao predivnom Ocu već kao o autoru smrti i inicijatorom nasilne odmazde.
Gotovo 700 godina pre nego se desila Golgota, prorok Isaija nam je otkrio kako mi ljudi posmatramo krst:
“…prezren beše i odbačen izmedju ljudi, čovek bola i vičan patnji, i kao jedan od koga svako zaklanja lice, prezren da Ga ni za šta ne uzimasmo. A On bolesti naše nosi i nemoći naše uze na Sebe, a mi smo mislili da Ga Bog bije i muči…” (Isaija 53:1-5)
Božji Sin je na sebi nosio naše grehe, ali je naša reakcija bila sledeća: mi smo verovali da Ga Bog bije. Reči koje se koriste u ovom odlomku knjige proroka Isaije, “ranjen” i “tući”, odnose se na udarce, udaranje i nasilno ubijanje. Da li je Bog bio taj koji je Svome Sinu zadao nasilni udarac na krstu? Ne! Ljudi u to veruju, ali to ne može biti istina. Šta je dovelo do smrti Sina Božjeg na krstu? Obrazac nalazimo na samom početku istorije čovečanstva.
“A Gospod Bog viknu Adama i reče mu: gde si? A on reče: čuh glas Tvoj u vrt, pa se poplaših, jer sam go, te se sakrih. A Bog reče: ko ti kaza da si go? da nisi jeo s onoga drveta što sam ti zabranio da ne jedeš s njega? A Adam reče: žena koju si udružio sa mnom, ona mi dade s drveta, te jedoh.” (1.Mojsijeva 3:9-12)
Adam, u trenutku kada je shvatio da je pogrešio, nije zatražio ni milost ni oproštenje. Greh je zaslepio njegovo shvatanje do te mere da nije ni pomislio da to zatraži. Umesto da je prihvatio svoju krivicu i zatražio milost, Adam je krivicu svalio na Boga, jer je Bog stvorio Evu koja ga je kasnije kušala. On je smatrao da je Bog strog i da kažnjava prestupnika, i ove laži sakrile su istinski Božji karakter od njega. Identične stavove vidimo kasnije i u slučaju Kaina koji je verovao da je “…njegova krivica toliko velika da mu ne može biti oproštena…” (1.Mojsijeva 4:13).
Pošto je ljudski rod odlučio da ne veruje da Bog može oprostiti, ovo je i bila cena koju je Hristos morao platiti kako bi iskupio ljudski rod. Ova smrt kojom umire nepokajani grešnik obuhvata verovanje da mu Bog neće oprostiti. Laž da “Bog ne može da oprosti” je ono što sotoni daje “državu smrti” (Jevrejima 2:14). Stoga, jedino putem smrti Hristos je mogao pobediti sotonu.
Smrt na krstu je smrt koju zahteva greh, a ne Bog. Kako bi ovo mogao da prikaže svetu i odbrani karakter Svoga Oca, Hristos je morao da postane kao jedan od nas. Prava priroda greha mogla je da se vidi na krstu. Natprirodne pojave prilikom ubijanja Sina Božjeg, ogroman teret greha čitavog čovečanstva i neverovatni pritisci sotone da “slomi” Hrista – prouzrokovali su da Isus uzvikne:
“Bože Moj, Bože Moj, zašto si me ostavio?” (Matej 27:46)
Da li je Bog ostavio Svoga Sina? Ne! Bog uopšte nije ostavio Svoga Sina. Međutim, pošto je Hristos nosio naše grehe na sebi, On je umro kao što umire čovek kome ne može biti oprošteno – jer je to čovek koji smatra da mu ne može biti oprošteno, to je put koji je sam birao i na kraju, kao rezultat toga – takav čovek će se osećati napušteno od strane Boga.
Hristos je nosio “Kainovo prokletstvo”. On je osećao da je Očevo lice sakriveno i drhtao je zbog osećanja naše krivice. Pismo nam veoma jasno govori o razlozima zašto dolazi do “sakrivanja” Očevog lica:
“Nego bezakonja vaša rastaviše vas s Bogom vašim, i gresi vaši zakloniše lice Njegovo od vas, da vas ne čuje.” (Isaija 59:2)
Sramota naših greha prekrila je Isusovo lice tako da nije mogao da vidi Oca. Hristovo srce prepuklo je zbog ognja naših greha koje je On poneo umesto nas. Nije Bog bio taj koji je ubio Svoga Sina, niti ga je ostavio ili “izdao”. Patio je zajedno sa Njim prilikom Njegovog umiranja na krstu. Isto tako, Otac i Sin patiće kada nepokajani grešnici budu umirali jer su to sami izabrali.
“U svakoj tuzi njihovoj On beše tužan…” (Isaija 63:9)
Nijedan otac se ne može radovati kada izgubi dete. Za Boga je smrt Njegovog Sina predstavljala agoniju kroz koju su Obojica prolazila. Tu na Golgoti, u istom trenutku pokazana je sva strahota greha, sa jedne strane, ali i neopisiva i neograničena ljubav Oca i Sina prema čoveku, sa druge strane.
Bog je ljubav. To je osnovna crta Njegovog karaktera otkrivena u potpunosti kroz ličnost Njegovog Sina Isusa Hrista, a nama ljudima pokazana kroz Hristovu službu i misiju na zemlji. Smrt na krstu razotkriva sotoninu laž da nam Bog ne može oprostiti. Tu smo videli da je Bog voljno predao Svoga Sina našem ljudskom viđenju pravde. Hristos je znao na kakav korak se odlučio. Otac je takodje znao. I zaista je divno uvideti da Bog nije zahtevao smrt. Bog ne stoji naspram grešnika kao dželat koji će izvršiti smrtnu kaznu. On nije ubio Svoga Sina kako bi Njegov gnev bio zadovoljen, već je Svoga Sina predao našem gnevu kako bi, kroz Njegovu smrt, mogli da vidimo Božju ljubav u svoj njenoj punini.
“Jer je Bog tako voleo svet, da je dao Svog jedinorodnog Sina, da niko ko u Njega veruje ne pogine, nego da ima život večni.” (Jevandjelje po Jovanu 3:16)
Deo teksta preuzet sa: https://maranathamedia.rs/
Peshcanik 
Leave a comment