Za one koji vole istoriju moderne hrišćanske crkve, a posebno činjenice iz prošlosti adventnog pokreta, godina 1888-a je zasigurno poznata materija. U ekspanziji rasta adventizma, ova godina spada medju najznačajnije. Razlog tome je “glasna vika” o centralnoj temi Svetog Pisma – opravdanje verom u kontekstu Zaveta. Medjutim, veoma ciljano, kako će pokazati istorijski podaci, naglašavala se samo jedna strana ove vesti – opravdanje verom kroz Isusa Hrista, dok se drugi bitan deo ove istine – istina o Zavetima – polako sklanjao u stranu. Pokušaćemo da kroz biblijske tekstove na ovu temu, i izjava onih koji su bili savremenici objavljivanja ove vesti – dodjemo do čiste istine i da ovu poruku, marginalizovanu više od 120 godina – ponovo vratimo na mesto koje joj pripada.
Kao što je to uvek bivalo kroz celokupnu istoriju čovečanstva, Bog se otkrivao ljudima kroz najslabija i najmanje očekivana “orudja”. Ponos i laodikejski duh (duhovno stanje opisano u Otkrivenju 3:14-22), bio je prepreka mnogima da posluže kao Božji kanali za radosnu vest. U takvim situacijama, kao što pretpostavljate, uvek dolazi do otpora ali i do otkrivanja koliko sujete i gordosti postoji u onima koji sebe smatraju “dostojnijima“.
Primera radi, setite se prilika u jevrejskom društvu kada se pojavio Hristos. Stav “zvanične crkve” (govoreći našim jezikom) nije nimalo bio blagonaklon prema Sinu Božjem. Štaviše, godinama su se kovale zavere i planovi da se taj Učitelj ubije. Verske vodje, pune intelektualnog znanja, svakodnevno su pokušavale da kroz diskusije izbore pobedu u korist svojih tradicija i “nasledne” vere. Medjutim, istina je išla napred i iako usporavana – uspevala je da svojom čistoćom, jednostavnošću i lepotom – osvoji srca ljudi i u njima zapali plamen ljubavi Oca i Sina.
Ako bismo putovali kroz vekove sve do današnjih dana, mogli bismo nabrojati puno primera “malih i neuglednih” orudja (posmatrano ljudskim očima) koji su se odazivali Božjem pozivu da prenesu poruke sa neba svom naraštaju. Tako je često Bogu bio dovoljan jedan “mali čovek”, ali sa velikom verom i poverenjem u Njega, da zapali celu svoju generaciju, pa čak i mnogo više od toga. U saradnji sa Bogom – oni su postajali primer hrabrih Gospodnjih vojnika i ohrabrenje generacijama posle njih.
Svetli primeri, koji su takodje imali ogroman uticaj na milione hrišćana do današnjih dana, dolaze i iz malog (u to vreme) adventnog pokreta. Kada je ova grupa istraživača Svetog Pisma već imala formirana verovanja na osnovu Pisma, vezano za ključne (spasonosne) istine, Bog je odlučio da je pravi trenutak da se “glasnom vikom” objavi dragocena poruka o opravdanju verom u svetlosti Zaveta koje je Bog sklapao sa ljudima.
Starešine Džons i Vagoner, bili su oni čija su srca bila plodno tlo koje će doneti obilne plodove u vezi sa ovom porukom.
Zašto je poruka iz 1888.godine bila revolucionarna i zašto je izazvala toliko protivljenja, pre svega od strane tadašnjih vodja, uglednih i uticajnih članova i crkve i društva? Da bismo razumeli taj otpor prema ovoj poruci koju su starešine Džons i Vagoner, uz podršku Elen Vajt, snažno propovedali, moramo se pozabaviti poreklom već utvrdjenih stavova u tadašnjem hrišćanstvu po pitanju Zaveta.
Najzastupljenije mišljenje u to vreme vezano za Zavete, bilo je da je to sistem, odvojen vremenom (takozvani dispenzacionalizam). U takvom sistemu, Stari Zavet bio je vreme vladavine zakona, u kome je sve bilo uredjeno tako da je “ukazivalo na Mesiju“. Svakako je istina da su obredi i ceremonije bile tip nečeg “boljeg i uzvišenijeg”, medjutim, ovaj dispenzacionalni sistem (sistem u kome se nešto odvaja) išao je toliko daleko da je promovisao čak i simbolično oproštenje greha. To je objašnjavano time što se “blagodat još nije javila”, a ona je trebala da dodje sa dolaskom Mesije. Sa Njegovim dolaskom, pravila i kompletno sve vezano za Stari Zavet prestaje i počinje takozvani – Novi Zavet, vreme u kome su ljudi “slobodni” i ne nalaze se “pod zakonom” već pod blagodaću.
Ovaj sistem u protestantizam dolazi od Avgustina, osnivača dispenzacionalnog pogleda na Zavete.
“U Zavetu, koji se sa pravom zove Stari, i koji je dat na Sinaju, obećana je samo ovozemaljska sreća. Ta zemlja u koju je narod (Izrailj) išao, vodjen kroz pustinju, naziva se zemlja obećanja, gde mir caruje, gde se dobijaju pobede nad neprijateljima, gde je blagoslov u deci i u plodovima zemlje, i gde se nalaze ostali slični darovi – to su obećanja Starog Zaveta. A ovo su svakako proobrazi duhovnih blagoslova koji su obećani u Novom Zavetu.” (Philip Schaff, “Augustine, Anti Pelagian Writings,” Nicene and Post Nicene Father Series 1, Vol 5)
U Starom Zavetu, po ovom sistemu, imamo “slovo koje ubija“, dok u Novom Zavetu imamo eru “Duha koji oživljuje“. U Starom Zavetu čovek se nalazi pod “okrutnim zakonom”, dok čovek u Novom Zavetu “uživa Božju blagodat bez tereta zakona”. Čak i površnom čitaocu ne može da promakne misao da su se ljudi koji su živeli “do krsta” nalazili u nepovoljnijem položaju u odnosu na ljude koji su živeli “posle krsta”. Kroz ovakav sistem, indirektno se provlači i ideja o “nepravednom Bogu“, surovom Bogu, Bogu Staroga i Bogu Novoga Zaveta. Kao što vidimo, dispenzacionalni sistem je sistem u kome se sve deli – zakon od blagodati, vera od poslušnosti, Bog nije isti u Starom i u Novom Zavetu, danas se često čuje izjava da je “struktura Duha promenjena u Novom Zavetu u odnosu na Stari Zavet”, oproštenje se deli na uslovno i stvarno i još mnogo toga. Spisak gotovo da nema kraja jer ovakav način posmatranja Zaveta pomera sve iz temelja!
Da pogledamo biblijske tekstove oko kojih se vodio spor te 1888-e godine, pa i kasnije.
“A zakon dođe uz to da se umnoži greh; jer gde se umnoži greh onde se još većma umnoži blagodat.” (Rimljanima 5:20)
“Šta će dakle zakon? Radi greha dodade se dokle dodje seme koje mu se obeća, i postavili su ga andjeli rukom posrednika. Ali posrednik nije jednog; a Bog je jedan. Eda li je dakle zakon protivan obećanjima Božjim? Bože sačuvaj! Jer da je dan zakon koji može oživeti, zaista bi od zakona bila pravda. Ali pismo zatvori sve pod greh, da se obećanje dade kroz veru Isusa Hrista onima koji veruju. A pre dolaska vere bismo pod zakonom čuvani i zatvoreni za veru koja se htela pokazati. Tako nam zakon bi čuvar do Hrista, da se verom opravdamo. A kad dodje vera, već nismo pod čuvarom. Jer ste vi svi sinovi Božji verom Hrista Isusa; Jer koji se god u Hrista krstiste, u Hrista se obukoste.” (Galatima 3:19-27)
Kada je Vagoner dobio svetlost po pitanju Zaveta, starešina Džons je bio toliko oduševljen da je i sam sa velikim žarom počeo da proučava ovu tematiku i prenosi je onima koji su dolazili na njegove službe. Evo odlomka iz jedne od njegovih govora na ovu temu:
“Hajde da počnemo sa Rimljanima 5:20. Glavna poenta, ili možemo reći, jedna od glavnih poenti večerašnjeg proučavanja je to da vidimo koje mesto zauzima zakon Božji po pitanju opravdanja verom; koje mesto zauzima zakon Božji u našem dobijanju pravednosti samo kroz Isusa Hrista, i ovo je samo još jedna faza iste misli koju smo spomenuli večeras, u odnosu na to kakav dokaz nam je Gospod dao da bismo mogli biti sigurni da mi verom imamo pravo na obećanja Svetoga Duha.
“A zakon dodje uz to da se umnoži greh.” Drugim rečima, Rimljanima 3:20, poslednje reči – reči sa kojima ste dobro upoznati – “kroz zakon dodje poznanje greha.” Kakav je to bio zakon koji je bio dat na kamenim pločama – koja je bila njegova prva svrha davanja? [Skupština: “Da nam pokaže šta je greh.”] Da se greh umnoži; da nam da znanje o grehu. Dakle, “zakon dodje da se umnoži greh”; da se greh pokaže; da se može pokazati u svom pravom svetlu. Pavle, govoreći u Rimljanima 7, kaže kako se on pokazao njemu, 12 i 13 stihovi:
“Tako je, dakle, zakon svet i zapovest sveta i pravedna i dobra. Dobro li dakle bi meni smrt? Bože sačuvaj! Nego greh, da se pokaže greh dobrom čineći mi smrt, da bude greh odviše grešan zapovešću.” Znači, da se greh umnoži i da se greh pokaže, u svoj svojoj punini grešnosti – to je, zar ne, prva svrha davanja zakona?
A sada da pročitamo pravo u Rimljanima 5: “A zakon dođe uz to da se umnoži greh. jer gde se umnoži greh onde se još većma umnoži blagodat.” Da li je dakle zakon došao sam, čineći da se greh pojavi sam, usamljen? [Skupština: “Ne.”] On je jednostavno sredstvo za drugi cilj – sredstvo pomoću koga se može dostići drugi kraj nečega što se nalazi iza znanja o grehu. Da li je ovo tako? [Skupština: “Da.”] (A.T. Džons, GCB, Propoved 20, 1893)
Primećujete da kod Džonsa nema odvajanja zakona od blagodati. Oni rade zajedno u čovekovu korist. U dispenzacionalnom sistemu gledanja na Zavete – zakon i blagodat ne rade zajedno. Kada dodje blagodat, zakon prestaje sa svojom ulogom. Džons kaže da zakon mora stalno biti prisutan u životu čoveka jer kroz zakon dolazi poznanje greha. Drugim rečima, šta će ukazati na greh ako smo zakon gurnuli u stranu? Pismo kaže da zakon izmedju ostalog ima i tu ulogu – da ukaže na greh, da otkrije greh, da ga prikaže u njegovom pravom svetlu. On čoveka dovodi do spoznaje greha. U ovom trenutku, treba naglasiti važnost “biblijskog redosleda” koji se tiče čovekovog puta od života u grehu – do čoveka opravdanog verom. Vodjen Duhom Božjim, Vagoner je veoma jasno istakao ovaj važan redosled stvari:
“…samo oni sa iskustvom vere u Hrista za oproštenje njihovih greha mogu biti naslednici obećanja. Oproštenje greha zavisi od pokajanja za greh, a pokajanje za greh podrazumeva poznavanje greha, a poznavanje greha se može dobiti samo kroz zakon.” (E.J. Vagoner, Jevandjelje u Galatima, 1888, 34. str.)
U tom istom duhu, pisala je i Elen Vajt, koja je veoma snažno naglašavala prisnu vezu izmedju zakona i jevandjelja i pružala ogromnu podršku Džonsu i Vagoneru:
“Nijedan čovek ne može ispravno predstaviti zakon Božji bez jevandjelja, niti jevandjelje bez zakona. Zakon je utelovljeno jevandjelje, a jevandjelje je razvijeni zakon. Zakon je koren, a jevandjelje miomirisni cvet i plod koji je koren doneo. Stari Zavet baca svetlo na Novi, a Novi Zavet baca svetlo na Stari. I jedan i drugi predstavljaju otkrivenje slave Božje u Isusu Hristu. I jedan i drugi sadrže istine čiji će duboki smisao pred usrdnim istraživačem otkrivati uvek nove dubine.” (Hristove očigledne pouke, 128.str.)
Sigurno primećujete ovu nit i važnu ulogu zakona na putu do opravdanja verom. Kada apostol Pavle kaže da nam je “zakon bio čuvar DO Hrista” on nije govorio o vremenskoj ulozi zakona već iskustvenoj. Zakon ne ukazuje na Hrista – on čoveka dovodi DO Hrista, a kada je čovek doveden Hristu, tu nastupa Očeva blagodat koja nam se daje kroz Njegovog Sina. I ovo se zove – opravdanje verom! Ovo je bilo središte poruke iz 1888 godine. I upravo to je bio razlog velikog otpora tadašnjih verskih vodja, jer je ovakav pogled zahtevao suštinske promene srca, promenu tradicije, promenu pogrešnih verovanja – na šta mnogi nisu bili spremni, jer je neobraćenim dušama mnogo važniji bio laodikejski duh gordosti i duhovnog ponosa, nego istina koja posvećuje i menja.
U to vreme, medju najuticajnijima u adventnom pokretu, bili su Urija Smit i G.I.Batler. Oni su veoma čvrsto stajali nasuprot vesti koju su Vagoner i Džons nosili. Evo nekih izjava koje su Smit i Batler u to vreme davali, a koji su bili posledica Avgustinovih dispenzacionalnih stavova po pitanju Zaveta:
“Novi Zavet zamenio je Stari Zavet kada ga je Hristos potvrdio na krstu Svojom krvlju.” (Urija Smit, Svetinja, Srp Jevandjelja 1, 8 (15 maj, 1886), 58. str.)
“Pre nego što je vera došla, bili smo pod zakonom, zatvoreni za veru koja je kasnije trebala da bude otkrivena.” Govori li ovaj tekst o ljudima koji su još neobraćeni i nalaze se pod osudom moralnog zakona, sve dok vera u Hrista nije došla u njihova srca? Ili ovaj tekst govori o ljudima Pavlovog vremena, jevrejima, koji su pod čuvarem kao nadzornikom, pod privremenim sistemom sve dok Isus ne dodje? Mnogo se menja u zavisnosti od toga koju od ovih pozicija uzmemo kao istinitu. Mi uzimamo poslednje gledište bez oklevanja. Ponovo razmotrena verzija glasi: “Pre nego što je vera došla, bili smo pod zakonom, zatvoreni za veru koja je kasnije trebala biti otkrivena.” Izraz biti “pod čuvarem”, Vebster definiše kao “stanje kada je neko pod zaštitnikom, ili nadzorom,” “dete koje je pod prismotrom.” Diaglot kaže: “I pre nego što je došla vera, bili smo čuvani pod zakonom, bili smo zatvoreni zajedno za veru koja samo što se nije otkrila…” Sa sigurnošću možemo da tvrdimo da reč “vera” ovde nije upotrebljena u značenju ličnog verovanja čoveka u Hrista kao sredstvo ličnog oproštenja njegovih greha, već je upotrebljena u kontekstu velikog sistema istina uspostavljenih od strane Boga radi spasenja čoveka…” (G.I.Batler, Zakon u Galatima, (1886), 50.51.str.)
Da li vidite implikacije onoga što Batler govori? Nema “prave” vere u Starom Zavetu zato što Isus još nije bio rodjen. Sredstva za oproštaj dolazila su kroz ceremonijalni zakon, i to oproštenje nije bilo stvarno već “figurativno“. Postavlja se pitanje: Kako je onda Avram bio “opravdan verom?” Sa druge strane, Vagoner objašnjava veru drugačije. Obraćajući se Batleru, on kaže sledeće:
“…tvoje reči veoma jasno ukazuju na to da nije bilo stvarnog oproštenja greha sve dok Hristos, stvarna Žrtva, nije bio prinesen. Ako bi to bilo tako, voleo bih da pitam kako su Enoh i Ilija otišli na nebo. Da li su uzeti sa svojim neoproštenim gresima? Da li su otišli na nebo dve ili tri hiljade godina pre nego su im gresi oprošteni? Sama činjenica da su uzeti na nebo je dovoljan dokaz da su njihovi gresi stvarno oprošteni.
Kada je David rekao: “Blago onome kome je krivica oproštena, kome je greh pokriven.” – mislio je upravo ono što i Pavle kada je upotrebio iste reči. David reče Gospodu: “Ti si oprostio krivicu mog greha.” Ovo nije bilo lažno oproštenje. On je direktno izjavio da, ako bi neka duša pogrešila protiv bilo koje zapovesti Gospodnje, trebala je da ponudi žrtvu i njeni gresi bili bi oprošteni. (3.Mojsijeva 4:2, 3, 20, 26, 31). U samoj žrtvi, koja je bila samo tip, nije bilo ničeg delotvornog, a opet je oproštenje bilo stvarno kao i svako drugo koje će ikada biti dato posle raspeća. Kako je ovo moguće? Jednostavno zato jer je Hristos Jagnje koje je zaklano od postanja sveta. To da je Hristos trebalo da bude prinesen kao žrtva, bilo je obećanje našim praroditeljima u Edemu, potvrdjeno Avramu Božjom zakletvom, i zato su, zahvaljujući tom obećanju, Avram, Isak, Jakov i svako je želeo, mogli dobiti onoliko dobra od zasluga Hristove krvi kao i mi danas. Da je oproštenje bilo stvarno, pokazano je kroz činjenicu da je Avelj, kroz njegovu prinešenu žrtvu, dobio svedočanstvo da je opravdan. Ali, ne može biti opravdanja ukoliko mu ne prethodi oproštenje. Ako je pomilovanje bilo figurativno, tada je i opravdanje moralo biti figurativno. Medjutim, Avelj i Noje i Avram i ostali, bili su zaista pravedni; oni su dobili savršeno opravdanje kroz veru; zbog toga – morali su dobiti i stvarno oproštenje. To je nadalje pokazano činjenicom da oproštenje greha mora da prethodi potpunoj pravednosti. Jer ne može biti opravdanja bez vere (Rimljanima 6:23), a vera uvek donosi pomilovanje. (Rimljanima 3:24, 25; 5:20). (E.J.Vagoner, Jevandjelje u Galatima, 29,30 str.)
Veliki napadi na poruku koja se tada iznosila trajali su mesecima. U to vreme, Elen Vajt je dobila jasna svedočanstva koja je uputila braći Smitu, Batleru i ostalima koji su im se pridružili u ovom snažnom otporu. Ona je pisala:
“Preksinoć mi je pokazano (od Gospoda) da su dokazi po pitanju Zaveta bili jasni i ubedljivi. Ti (Urija Smit), brat B, brat C, i ostali trošite vaše istraživačke snage kako biste se suprotstavili poziciji po pitanju Zaveta koju je brat E. J. Vagoner izneo. Da ste primili pravo svetlo, ne biste oponašali i na isti način kao jevreji tumačili Pismo – potpuno pogrešno. Šta je njih učinilo zilotima? Zašto su slušali reči Hristove? Špijuni su ga pratili kako bi Njegove reči mogli kasnije ponoviti i izopačiti i okrenuti na takav način koji bi odgovarao njihovim neposvećenim umovima. Na ovaj način varali su narod. Stvarali su lažne zaključke. Trudili su se da te stvari učine nejasnim i zavedu umove ljudi. Pitanje Zaveta je veoma jasno pitanje i biće primljeno sa svakim svetlom, od strane nepristrasnog uma, a ja sam bila odvedena tamo gde mi je Gospod dao znanje o ovom pitanju. Ti si se okrenuo od svetla jer si se uplašio da će pitanje zakona u Galatima biti prihvaćeno. Po pitanju zakona u Galatima, ja nemam i nikada nisam imala nikakav teret.” (Pismo 59, 1890 p. 6. Uriji Smitu, 8.mart, 1890.) [9MR 329.1]
U Vagonerovom razumevanju Zaveta, Isusovo utelovljenje samo je još više otkrilo stvarno oproštenje i blagodat koji su bili dati još od Adamovog pada u greh. Oproštenje je uvek bilo tu jer – Bog se ne menja, niti se način opravdanja grešnika menja. Vagoner je propovedao da je Hristova žrtva na snazi još od “osnivanja sveta”, i apsolutno svi, uključujući i one koji su živeli u Starom Zavetu, koji su svoju grešnost gledali kroz delovanje zakona na njihova srca, mogli su da se pozovu na svog Spasitelja i dobiju stvarno oproštenje, isceljenje i pravednost, samo ukoliko su to želeli. Kao što Vagoner kaže: “Avelj i Noje i Avram i ostali, bili su zaista pravedni; oni su dobili savršeno opravdanje kroz veru; a zbog toga su morali dobiti i stvarno oproštenje.” (E.J.Vagoner, Jevandjelje u Galatima, 29,30 str.)
Te poslednje godine 19.veka bile su godine kada je adventni pokret imao neverovatnu priliku da iskusi neograničene blagoslove, medjutim, snažnim uticajima, poruka je maksimalno usporena i “mudro” sakrivena tako što je “secirana” uzimanjem onog dela u kome su se svi slagali – a to je vera u opravdanje samo verom u Hrista, dok se sve ono što vodi do stanja opravdanja verom, sklonilo u stranu. Tako je ta predivna istina o opravdanju verom, iako decenijama (do današnjih dana) veličina kao jedna od najvažnijih, za mnoge, nažalost, ostala samo “mrtvo slovo na papiru”, jer bez onoga što njoj prethodi, odnosno, bez razumevanja Zaveta, ta istina ne može da se doživi iskustveno. Jednostavno ostaje na nivou samo lepe fraze.
Pogrešna tumačenja biblijskih istina imaju veoma teške posledice. Ni istina o Zavetima nije izuzetak. Elen Vajt je tih dana pisala:
“Zbog toga što nisu vodili računa o Duhu Hristovom, zauzimajući pogrešne pozicije po pitanju zakona u Galatima – pitanja koje mnogi nisu do kraja razumeli pre nego što su zauzeli pogrešnu poziciju, crkva je pretrpela teške gubitke.” (E.G.Vajt, Zapis u dnevniku, 27 februar, 1891. EGW 1888, 894 str.)
Isti vetrovi i danas duvaju. Kao i u Hristovo vreme, kao i u vreme ranog adventizma, i danas postoje oni koji će nuditi “laku religiju”. Iz “biblijskog reda” ništa ne sme da se izostavi. Reč Božja je nepromenljiva jer je njen Autor nepromenljiv. Možda ćeš biti u manjini, ali tako je uvek bilo. Na kraju – blagoslov je ipak neopisivo veliki – veliko mnoštvo koje svu večnost uživa u zajednici sa Ocem i Sinom. (Otkrivenje 7:9.10)
Kada Zavete posmatramo iskustveno a ne vremenski, tada doživljavamo lepotu Božjeg staranja za čoveka i Njegovog sistema u kome zakon i jevandjelje rade zajedno u korist čoveka i na savršen način otkrivaju karakter našeg nebeskog Oca i Njegovog Sina Isusa Hrista.
Obećanja data u Pismu su obećanja onima koji stoje čvrsto na temeljima Božje reči i ne pomeraju se makar se i nebo srušilo.
“I razgnjevi se zmija na ženu, i otide da se pobije sa ostalim semenom njenim, koje drži zapovesti Božije i ima svedočanstvo Isusa Hrista.” (Otkrivenje 12:17)
“Ovde je trpljenje svetih, koji drže zapovesti Božije i veru Isusovu.” (Otrkivenje 14:12)
“Blago onome koji tvori zapovesti Njegove, da im bude vlast na drvo života, i da udju na vrata u grad.” (Otkrivenje 22:14)
Peshcanik 
Leave a comment