Godina 1888 se često spominje kao jedna od najznačajnijih u istoriji adventizma. Međutim, ono što je većini adventista, ali i mnogim drugima koji proučavaju ovu tematiku, gotovo potpuno nepoznato jeste – razlog zbog čega je ova godina tako posebna.
Ono što se najčešće može čuti kao odgovor jeste da je te godine na konferenciji u Mineapolisu odbačen pogled na vest o opravdanju verom koju su iznosili Džons i Vagoner. I ovo svakako jeste istina. Međutim, odbacivanje vesti o opravdanju verom bila je samo posledica nerazumevanja nekih drugih biblijskih istina. Da bi se došlo do potpune slike o 1888 godini, mora se, pre svega, biti spreman i otvoren za istorijske činjenice, bez obzira na to sviđale nam se one ili ne.
Istorijski zapisi nam govore da je jedno od pitanja koje je proizvelo više različitih mišljenja medju vodećim teolozima 19.veka, bilo pitanje zakona u poslanici Galatima. Vezano sa tim, prirodno se nametalo i pitanje Zaveta. Postoje izveštaji koji datiraju još iz prve polovine 19 veka a iz kojih se može videti da je ova tema bila predmet diskusija medju adventističkim teolozima. J.N.Endrus, Stefan Pirs, J.H.Vagoner, Urija Smit, Dž.Batler, Elen i Džejms Vajt i mnogi drugi – pisali su povodom ovih pitanja.
U pismu braći Uriji Smitu i Dž.Batleru (E. G. White, Letter to G. I. Butler and U. Smith, April 5, 1887, Basel, Switzerland), Elen Vajt je prisećajući se vizije o ovoj temi koju je dobila sredinom 1850-ih godina, izjavila da je potpuno zaboravila njen sadržaj ali da smatra da adventni narod nije bio spreman u tom trenutku da zauzme jedinstvenu poziciju po pitanju zakona i zaveta u Galatima poslanici, jer bi to dovelo do velikog raskola, s obzirom na prisustvo mnogobrojnih različitih mišljenja (Tim Crosby, “Using the Law to No Profit,” RH 163, 20 (May 15, 1986), p. 525). Trebalo je vremena da ovo pitanje sazri i tada dolazimo do 1888 godine. Bilo je to vreme kada je trebalo zauzeti kurs i po ovom pitanju, a ispostaviće se kao ključno, jer je od njega zavisilo razumevanje najosnovnije biblijske istine – opravdanje verom.
Kakav stav po pitanju Zaveta i Zakona u Galatima poslanici su zauzimali adventisti tog vremena?
Zvaničan stav vodećih ljudi u organizaciji bio je da se zakon u Galatima poslanici ne odnosi na moralni zakon već isključivo na ceremonijalni, a da su dva Zaveta samo “vremenske odrednice”, dispenzacije koje idu jedna za drugom i nikako ne mogu postojati istovremeno. Drugim rečima, iz Starog zaveta proizilazi Novi zavet, a prekretnica je Golgota. Time je napravljena podela Pisma na Stari zavet i Novi zavet kao vremenske periode u procesu spasenja, a mogućnost da se ti pojmovi posmatraju kao “iskustva čovečijeg srca” – potpuno su odbačena. Ovakvim stavom udareni su jaki temelji koji će dovesti do oštrih diskusija na konferenciji u Mineapolisu 1888-e godine i zvaničnog odbacivanja vesti o opravdanju verom koju su Džons i Vagoner snažno propovedali tih godina, a kojima se pridružila i Elen Vajt i nesebično im dala svoju podršku.
Da je konfuzija medju adventnim narodom bila velika, pokazuje i pismo koje je Vagoner napisao i adresirao na jednu od vodećih figura u crkvi adventista sedmog dana – Dž. Batlera. U ovom pismu, Vagoner je detaljno analizirao brošuru starešine Batlera (koju je on [Batler] napisao kako bi “definisao” zvaničan stav crkve po pitanju Zakona i Zaveta u Galatima poslanici) i pokazao sve nelogičnosti njegovog verovanja koje se nametalo kompletnoj crkvi.
Prema Vagonerovim rečima, Batler je verovao u “simbolično oproštenje” koje je moglo postati stvarno tek Hristovom smrću. Vagoner se oštro usprotivio ovoj jeresi. O tome čitamo u njegovom pismu napisanom pre konferencije u Mineapolisu ali poslato nešto kasnije (Vagoner, Jevandjelje u Galatima).
Pogrešno tumačenje zakona u Galatima, vodilo je ka još većoj zabludi – pitanje spasenja, podeljeno na dve epohe – pre krsta i posle krsta. Ove zablude, opstale su i do dan danas, s tim da su one uznapredovale i otišle korak dalje, propovedajući da Hristos nije isti u Starom i u Novom zavetu, kao i da Duh Sveti nije isti u Starom i Novom zavetu, da nije bilo novorođenja “pre krsta” i tako dalje. Može li Bog da “uznapreduje”, može li Hristos da ima vreme kada je znao (i mogao) manje, može li biti spasenja osim kroz novorodjenje koje je povezano sa istinom Hrist u nama, opravdanjem verom? Sve ovo su pitanja koja Oca i Sina degradiraju na ljudski nivo postojanja, a iskustva mnoštva velikana vere hiljadama godina pre Hristovog prvog dolaska – potpuno obezvredili, a to je ono čemu se sotona najviše raduje.
Bitka da su Zaveti vreme dispenzacionalizma – vladavina zakona pre krsta, a blagodati posle krsta, sa jedne strane i sa druge strane da su Zaveti lična iskustva, gde se oba dešavaju i pre i posle krsta – ključala je i buktala gotovo 18 meseci. Elen Vajt je tada dobila viziju sa neba. Ona je Uriji Smitu napisala sledeće upozorenje:
“Preksinoć mi je pokazano (od Gospoda) da su dokazi po pitanju Zaveta bili jasni i ubedljivi. Ti (Urija Smit), brat B, brat C, i ostali trošite vaše istraživačke snage kako biste se suprotstavili poziciji po pitanju Zaveta koju je brat E. J. Vagoner izneo. Da ste primili pravo svetlo, ne biste oponašali i na isti način kao jevreji tumačili Pismo potpuno pogrešno. Šta je njih učinilo zilotima? Zašto su oni slušali reči Hristove? Špijuni su ga pratili kako bi Njegove reči mogli kasnije ponoviti i izopačiti i okrenuti na takav način koji bi odgovarao njihovim neposvećenim umovima. Na ovaj način varali su narod. Stvarali su lažne zaključke. Trudili su se da te stvari učine nejasnim i zavedu umove ljudi. Pitanje Zaveta je veoma jasno pitanje i biće primljeno sa svakim svetlom, od strane nepristrasnog uma, a ja sam bila odvedena tamo gde mi je Gospod dao znanje o ovom pitanju. Ti si se okrenuo od svetla jer si se uplašio da će pitanje zakona u Galatima biti prihvaćeno. Po pitanju zakona u Galatima, ja nemam i nikada nisam imala nikakav teret.” (Pismo 59, 1890 p. 6. Uriji Smitu, 8.mart, 1890.) {9MR 329.1}
Dok je sa jedne strane ovo pogrešno učenje vodilo u pravac gde se veruje u “simbolično oproštenje” do krsta, i suptilno sklanjanje zakona “u stranu”, kao i vreme “bez blagodati”, Vagoner, Elen Vajt i još nekoliko pojedinaca – imali su drugačije stavove.
U Vagonerovom razumevanju, Isusovo utelovljenje samo je još više otkrilo stvarno oproštenje i blagodat koji su bili dati još od Adamovog pada u greh. Oproštenje je uvek bilo tu – Bog se ne menja – ljudi su ti koji, kroz Hristovu žrtvu, samo više veruju da su dobili oproštenje. U Batlerovom sistemu, oni koji su imali tu lošu sreću da budu rodjeni pre krsta, “zaštićeni su” i “ogradjeni” samo figurativnom nadom jer Isus još nije bio rodjen. Bog bi bio nepošten i nepravedan u jednom takvom sistemu, jer je oštar prema onima u Starom Zavetu, a pun milosti i blagodati prema onima koji su rodjeni posle krsta i koji imaju “stvarno”, umesto figurativnog oproštenja.
U Vagonerovom sistemu Hristova žrtva je na snazi još od “osnivanja sveta”, i svi, uključujući i one koji su živeli u Starom Zavetu, koji su svoju grešnost mogli da vide kroz delovanje zakona na njihova srca, mogli su da se pozovu na svog Spasitelja i dobiju stvarno oproštenje, isceljenje i pravednost. Kao što Vagoner kaže: “Avelj i Noje i Avram i ostali, bili su zaista pravedni; oni su dobili savršeno opravdanje kroz veru; zbog toga su morali dobiti i stvarno oproštenje.” Eleni Vajt je bilo pokazano od strane Gospoda da su Vagonerovi stavovi po pitanju Zaveta bili ispravni. Iste godine, njoj je pokazana ova istina, koja je objavljena u knjizi Patrijarsi i Proroci, u delu o zakonu i Zavetima.
“Savez milosti je prvo sklopljen sa čovekom u Edemu kada je nakon pada u greh primio božansko obećanje da će ženino seme satirati zmijinu glavu. Ovaj Savez je svim ljudima nudio oprost i pomoć milosti Božje da u budućnosti budu poslušni verom u Hrista. On im je takodje obećavao večni život uz uslov vernosti Božjem Zakonu. Tako su patrijarsi primili nadu u spasenje.” (Patrijarsi i Proroci, 370.2 str.)
Biblijska istina je da su Zaveti dva sistema, koja su od Adama i Eve pa sve do naših dana, istovremeno prisutna u ljudskom iskustvu. Zakon je taj koji čoveka vodi do Hrista. Ako ga negiramo, postavlja se pitanje – ko će nas dovesti Hristu ako se desi da pogrešimo? U kome od ova dva sistema želimo da živimo zavisi samo od nas. Sa jedne strane, možemo da se pozivamo na Hrista a zakon posmatramo kao nešto što više nema važnost u našem životu i živimo takozvani “život u duhu”, ili da dozvolimo zakonu da bude naš “učitelj” koji nas vodi do Hrista, a Hrist do Oca. To je biblijski put.
Jedan od najsnažnijih tekstova poslednje knjige Pisma, Otkrivenja, daje identitet “svetih”, odnosno, onih koji će biti spašeni:
“Ovde je trpljenje svetih, koji drže zapovesti Božije i veru Isusovu.” (Otkrivenje 14:12)
Prilično je jasno šta se sme a šta ne sme odvajati u hrišćanskom iskustvu. Bog koji se ne menja, dao je svoju Pisanu Reč kao jednu celinu za dobrobit čoveka i kao potpuno otkrivenje istine i karaktera Njega kao Oca i njegovog Sina. (2.Timotiju 3:15-17) Stoga je jako važno imati ispravno razumevanje Zaveta i Zakona u Pismu. U suprotnom, doživećemo u ličnom duhovnom iskustvu ponovo tu gorku 1888-u godinu i odbaciti najdragoceniju poruku datu čovečanstvu – opravdanje verom, istinu koja svim ostalim istinama daje smisao i svrhu.
Peshcanik 
Leave a comment