KLETVA ZAKONA

“Poznajte, dakle, da su Avraamovi sinovi oni koji su od vere. A Pismo je predvidelo da Bog opravdava mnogobošce na osnovu njihove vere, pa je unapred objavio Avraamu: ‘U tebi će biti blagosloveni svi narodi. Na taj način oni koji veruju primaju blagoslov zajedno sa vernim Avraamom. Jer koji čine dela zakona − pod kletvom su; napisano je, naime: ‘Neka je proklet svako ko ne ostane u svemu što je napisano u knjizi zakona − da to čini.“ (Galatima 3:7-8)


    Zasigurno najveći uzrok mnogih pogrešnih zaključaka (koje ćemo spomenuti u ovom tekstu) jeste površno čitanje ovih stihova, a samim tim tada dolazi i do njihovog neispravnog razumevanja. Nije ih teško razumeti, ali se moramo držati onoga što piše i poštovati pravila tumačenja Pisma.

    Pre svega, treba primetiti u ovim tekstovima da je jevandjelje bilo propovedano Avramu i to lično od strane Gospoda. Bilo je to isto ono jevandjelje koje je i apostol Pavle propovedao, jer, složićete se, ne postoje dva jevandjelja. Ono ima istu poruku, ali i iste zahteve kao i u Avramovo vreme. Bog se ne menja i analogno tome ni jevandjelje se ne menja. Sve ono što je Bog tražio od Avrama, traži i od čoveka danas u 21 veku. 

    Ko je bio Avram?  U knjizi Isusa Navina 24:2 pronalazimo izveštaj koji govori o Tari, Avramovom ocu za koga se kaže da je služio “drugim bogovima”. Avram je, dakle, bio neznabožac pre nego mu je propovedano jevandjelje. Ovo je važno primetiti jer nam pokazuje da se nijedan čovek ne može nadati spasenju, ni na jedan drugi način, osim prihvatanjem jevandjelja koje je i Avramu bilo propovedano. Tako se ne mogu održati teorije koje danas haraju hrišćanstvom i udaljavaju ljude od pravog Boga koje kažu da su se “radosna vest, blagodat i potpuno oproštenje greha javili sa dolaskom, odnosno, vaznesenjem Hrista i da “život u Duhu” počinje tek sa Pedesetnicom”. Da ovo nisu biblijske nauke, pokazaćemo kroz dalje tumačenje ovih tekstova iz Galatima poslanice. Ovakve pogrešne tvrdnje nose sa sobom i veoma ozbiljne posledice, koje se pre svega odražavaju na ispravnu sliku karaktera Oca i Sina.

    Avramu je bilo propovedano jevandjelje. To vidimo u obećanju: “U tebi će biti blagosloveni svi narodi.”  Svi smo naslednici blagoslova koje je obećano Avramu. Svako ko poveruje u to jevandjelje propovedano Avramu, ali i drugim patrijarsima – biće spasen. Avram je odgovorio na ovaj poziv, bio je opravdan verom i to mu uračunalo u pravdu. Dobar udžbenik za ispravno shvatanje opravdanja verom je svakako i Jevrejima 11. poglavlje i proučavanje starozavetnih ličnosti i njihove vere. Svi su opravdani pred Bogom i to nam govori da opravdanje verom nije “nova nauka” apostola Pavla, već realnost koju su živeli njegovi preci hiljdama godina pre nego je napisana prva njegova poslanica. Pavle je bio čovek Pisma, i za pisanje svojih poslanica koristio se njegovim odličnim poznavanjem kao i svojim ličnim iskustvom sa Hristom.

    Svako u ljudskoj istoriji se opravdava jedino verom u Hrista Sina Božjeg. Drugog načina jednostavno nema. Ljudi pre krsta su Hrista gledali verom i radovali se obećanju Njegovog prvog dolaska. Mi koji živimo posle krsta, videli smo ispunjenje tog obećanja i radujemo se tome. Ali – svi se spasavamo verom u Hrista. Razlike nema. U suprotnom, Bog bi bio neko ko postavlja različite uslove za spasenje u različitim periodima istorije čovečanstva. To bi Boga dovelo u poziciju da bude proglašen za jednog “nepravednog Sudiju”, u Nekoga ko je promenljiv, Duh Sveti bi morao da menja svoju strukturu, Hristos ne bi bio isti “juče, danas i sutra” (Jevrejima 13:8) – a sve ovo su samo neke od pogrešnih tvrdnji koje se danas mogu primetiti medju hrišćanima koji su se usudili da odvajaju ono što biblijski nije dozvoljeno odvajati.  

    Ono na šta želimo sada da obratimo pažnju, jeste i ujedno jedna od ključnih stvari kada je u pitanju razumevanje teme zakona i Zaveta. Samo ispravnim shvatanjem sledećih Pavlovih reči, nećemo doći u zamku da kažemo da je zakon “važio do krsta” ili da Zavete delimo vremenski, do i posle krsta. Ovo su realnosti koje su konstantno prisutne u toku perioda ljudskog života, a od nas samo zavisi u kojoj od tih realnosti živimo.

    U Galatima 3 nalazimo na jedan zanimljiv kontrast.  Izraz “pod kletvom”  je ono što želimo da objasnimo. Pavle kaže da “oni koji veruju, primaju blagoslov” dok su oni koji “čine dela zakona – pod kletvom”.  

    Ko se nalazi pod kletvom? Apostol Jovan nam je dao odgovor sa kojim će se i apostol Pavle složiti. 


“…ko ne veruje – već je osudjen, jer nije verovao u ime jedinorodnoga Sina Božjeg.” (Jovan 3:18)


    Iz ovoga proizilazi da samo vera otklanja “kletvu”.  Svi oni koji čine (oslanjaju) se na dela zakona, nalaze se, prema Pavlovim rečima, pod kletvom. Sada treba biti veoma pažljiv u čitanju ovih tekstova i primetiti da apostol Pavle ne kaže da su pod kletvom oni koji ispunjavaju zakon, već oni koji se oslanjaju na zakon (čine samo dela zakona).  Razlika je ogoromna i sada ćemo je objasniti. Pod kletvom nisu oni koji zakon ispunjavaju jer bi se to suprotilo sledećim biblijskim izjavama:


„Blaženi su oni koji tvore zapovesti njegove; oni imaju pravo na drvo života, i da uđu na vrata u grad“ (eng. prev). (Otkrivenje 22:14)

„Blago onima kojima je put čist (bez krivice – eng. prev), koji hode u zakonu Gospodnjem.“ (Psalam 119,1) 


    Zakon, dakle, mogu da ispune samo oni koji koji imaju veru. Samo oni su blagosloveni. Samo oni su opravdani. A Avram je bio i blagosloven i opravdan, zar ne? 


    Šta predstavlja ta “kletva”?  Kletva proizilazi iz kršenja zakona. Neposlušnost Božjem zakonu sama po sebi je prokletstvo.  Neposlušnost Božjem zakonu, odbacivanje ili marginalizovanje je – greh, a greh u sebi ima smrt kao svoj sastavni deo (Rimljanima 5:12).  U Galatima 3:10 Pavle kaže: „Jer svi koji se na dela Zakona oslanjaju, pod kletvom su.“  Zašto su pod kletvom? Da li zato što je zakon Božji kletva? Aposlutno ne!  Sam apostol u Rimljanima 7:12 kaže da je “zakon svet, i zapovest sveta, i pravedna i dobra.”  I sada podvlačimo:  čovek nije proklet zato što tvori zakon već zato što ga NE ISPUNJAVA.  Postoji velika razlika izmedju “činiti dela zakona” i sa druge strane “ispunjavati zakon”. Kao što primećujemo, oslanjanje na dela zakona ne znači nužno i ispunjavanje zakona.  S obzirom na to da je “kletva” neistrajavanje u svemu onome što piše u zakonu, onda “blagoslov”, sa druge strane, mora biti savršena poslušnost zakonu kroz veru.


    Vera i dela, Hristos i zakon, milost i pravda, Zavet i jevandjelje – stvari su koje se ne odvajaju, već jedna drugu nadopunjuju i čine savršenu sliku, savršeno ogledalo u kome čovek treba da se ogleda. Pismo podupire dobra dela, ali dela koja dolaze kao posledica vere. Vere u Isusa Hrista kao Sina Božjeg. Čovek sam od sebe ne može da čini ništa dobro. Ako i postoji nešto dobro u njemu, to je samo Božje delo koje On čini u nama. Samo Hrist u čoveku može proizvesti dobro. Ako ovo implementiramo u Stari Zavet, u živote pravednih ljudi vremena pre krsta, onda zaključujemo da su i oni morali imati Hristov karakter u sebi, jer u suprotnom ne bi mogli činiti dobro, ne bi mogli biti opravdani verom. A ono što je Božje delo, ne sme se omalovažavati! 


„A Bog mira, koji je krvlju večnoga saveza izveo iz mrtvih velikog pastira ovaca, Gospoda našega Isusa, da vas usavrši u svakom dobru, da činite Njegovu volju, tako da On čini u nama ono što je ugodno pred Njim − posredstvom Isusa Hrista, kome slava u sve vekove. Amin.“ (Jevr. 13,20.21) 



U sastavljanju ovog teksta, korišten je materijal iz knjige:

“Komentari Galatima poslanice”,  Alonzo T. Jones & Ellet J. Waggoner