Žigosana savest

“…𝐮 𝐩𝐨𝐬𝐥𝐞𝐝𝐧𝐣𝐚 𝐯𝐫𝐞𝐦𝐞𝐧𝐚 𝐜𝐞 𝐧𝐞𝐤𝐢 𝐨𝐭𝐩𝐚𝐬𝐭𝐢 𝐨𝐝 𝐯𝐞𝐫𝐞, 𝐬𝐥𝐮𝐬𝐚𝐣𝐮𝐜𝐢 𝐨𝐛𝐦𝐚𝐧𝐣𝐮𝐣𝐮𝐜𝐞 𝐝𝐮𝐡𝐨𝐯𝐞 𝐢 𝐮𝐜𝐞𝐧𝐣𝐚 𝐝𝐞𝐦𝐨𝐧𝐚, 𝐩𝐨 𝐥𝐢𝐜𝐞𝐦𝐞𝐫𝐣𝐮 𝐥𝐚𝐳𝐥𝐣𝐢𝐯𝐚𝐜𝐚, 𝐤𝐨𝐣𝐢 𝐬𝐮 𝐨𝐭𝐮𝐩𝐞𝐥𝐢 𝐮 𝐬𝐚𝐯𝐞𝐬𝐭𝐢 𝐬𝐯𝐨𝐣𝐨𝐣 𝐤𝐚𝐨 𝐠𝐯𝐨𝐳𝐝𝐣𝐞𝐦 𝐳𝐢𝐠𝐨𝐬𝐚𝐧𝐢.“

Ovaj tekst nije samo puki opis moralnog pada sveta u danima pred drugi Hristov dolazak — on je božanski dijagnostički izveštaj o stanju onih koji su otpali iznutra, unutar vere. Reč je o ljudima koji su nekada hodili u istini, a danas više ne prepoznaju razliku između dobra i zla, niti im je evandjelje na prvom mestu, jer je njihova savest spržena — 𝙯𝙞𝙜𝙤𝙨𝙖𝙣𝙖 𝙠𝙖𝙤 𝙜𝙫𝙤𝙯𝙙𝙟𝙚𝙢, kako kaže apostol Pavle.

U savremenom društvenom kontekstu, ova slika je zapanjujuće jasna. Gotovo svugde u svetu (pa i u našoj Srbiji) imamo vlast koja sistematski normalizuje nasilje, laž, pljačku i ruganje zdravom razumu. Uspeh se meri stepenom poslušnosti, a ne integritetom; kriterijum nije istina, već korisnost. Sve više, ljudima se šalje poruka: “Ne misli, ne postavljaj pitanja, ne buni se. Ćuti, klimaj glavom — i preživećeš.”

I dok jedan deo naroda diže glas protiv nepravde — pozivajući se na istinu, činjenice, pravdu, slobodu i Bogom dana prava — paralelno se dešava drugačiji, duhovno opasniji proces: ćutanje većine vernika.

Mislim da sa punim pravom možemo reći da su mnogi hrišćani otupeli u savesti, ne zato što im Bog nije govorio, već zato što su godinama potiskivali svaki nemir, svaki unutrašnji glas, svaki proročki impuls, sve dok ih jednostavno – nije više bilo briga. Rečima proroka Jeremije, to se može i ovako reći:

„𝙋𝙤𝙨𝙩𝙞𝙙𝙚 𝙡𝙞 𝙨𝙚 𝙠𝙖𝙙 𝙪𝙘𝙞𝙣𝙞𝙨𝙚 𝙜𝙖𝙙? 𝙉𝙞𝙩𝙞 𝙨𝙚 𝙥𝙤𝙨𝙩𝙞𝙙𝙚𝙨𝙚, 𝙣𝙞𝙩𝙞 𝙯𝙣𝙖𝙝𝙪 𝙨𝙩𝙖 𝙟𝙚 𝙨𝙩𝙞𝙙.“ (𝙅𝙚𝙧𝙚𝙢𝙞𝙟𝙖 6:15)

U ime “mira”, “jedinstva”, “neutralnosti”, čitavi duhovni sistemi su naučili da ćute pred zlom. Nastala je duhovna kultura ćutanja, čije su posledice razorile kičmu hrišćanske etike. Propoveda se evanđelje bez krsta, vera bez pokajanja, crkva bez glasa.

Ali, Božja reč nas podseća da 𝙣𝙚𝙥𝙧𝙖𝙫𝙙𝙖 𝙣𝙚 𝙥𝙧𝙚𝙨𝙩𝙖𝙟𝙚 𝙠𝙖𝙙𝙖 𝙟𝙚 𝙞𝙜𝙣𝙤𝙧𝙞𝙨𝙚𝙢𝙤 — 𝙫𝙚𝙘 𝙩𝙖𝙙𝙖 𝙣𝙖𝙟𝙫𝙞𝙨𝙚 𝙧𝙖𝙨𝙩𝙚. Isus nije rekao:

„Vi ste svetlost sveta – ako se povučete u svoje svetionike, svet će se sam popraviti.“ On je rekao:

„𝙑𝙞 𝙨𝙩𝙚 𝙨𝙤 𝙯𝙚𝙢𝙡𝙟𝙞… 𝙖𝙡𝙞 𝙖𝙠𝙤 𝙨𝙤 𝙤𝙗𝙡𝙟𝙪𝙩𝙖𝙫𝙞, 𝙘𝙞𝙢 𝙘𝙚 𝙨𝙚 𝙤𝙣𝙖 𝙤𝙨𝙤𝙡𝙞𝙩𝙞?“ (𝙈𝙖𝙩𝙚𝙟 5:13)

Reč Božja nas upozorava: u poslednja vremena otpad će biti duhovno sofisticiran — neće nužno izgledati kao otvoreni greh, već kao 𝙥𝙤𝙗𝙤𝙯𝙣𝙤𝙨𝙩 𝙗𝙚𝙯 𝙨𝙞𝙡𝙚, 𝙫𝙚𝙧𝙖 𝙗𝙚𝙯 𝙤𝙩𝙥𝙤𝙧𝙖, 𝙘𝙧𝙠𝙫𝙖 𝙗𝙚𝙯 𝙨𝙖𝙫𝙚𝙨𝙩𝙞.

Otupela savest nije posledica jednog pada — ona je rezultat dugotrajnog kompromisa.

Kada kažu: „ćuti za ovo“, pa onda: „ćuti i za ono“, na kraju više i nema šta da kaže — jer više 𝙣𝙚𝙢𝙖 𝙠𝙤𝙢𝙚 da se kaže. Nepravda i zlo su toliko uznapredovali da više nema onih koji će želeti da slušaju o evandjelju, o nebeskim principima. Valjda je sada jasnije zašto Hristov sledbenik ne sme da spušta glavu pred nepravdom, sve dok On ponovo ne dodje.

Zato pitanje za nas danas nije: „Kakav je svet?“ Već: „Gde sam ja? Gde su oni koji se nazivaju Božjim narodom? Da li nas još uvek nešto peče u savesti ili nam je svejedno?“

Ako Duh Božji još uvek šapuće tvojoj savesti — ne ignoriši Ga. Jer savest se ne gasi odjednom, nego kao sveća — prigušuje se dok ne ostane samo dim. I možda je vreme da se umesto udobnog ćutanja, pomolimo ovako:

„𝙂𝙤𝙨𝙥𝙤𝙙𝙚, 𝙥𝙧𝙤𝙗𝙪𝙙𝙞 𝙢𝙤𝙟𝙪 𝙨𝙖𝙫𝙚𝙨𝙩. 𝙂𝙙𝙚 𝙨𝙖𝙢 𝙯𝙞𝙜𝙤𝙨𝙖𝙣 – 𝙞𝙯𝙗𝙧𝙪𝙨𝙞. 𝙂𝙙𝙚 𝙨𝙖𝙢 𝙤𝙩𝙪𝙥𝙞𝙤 – 𝙞𝙯𝙤𝙨𝙩𝙧𝙞. 𝙂𝙙𝙚 𝙨𝙖𝙢 𝙘𝙪𝙩𝙖𝙤 – 𝙙𝙖𝙟 𝙢𝙞 𝙜𝙡𝙖𝙨. 𝙉𝙚 𝙙𝙖𝙟 𝙢𝙞 𝙢𝙞𝙧, 𝙙𝙤𝙠 𝙣𝙚 𝙗𝙪𝙙𝙚𝙢 𝙏𝙫𝙤𝙟𝙚 𝙨𝙫𝙚𝙙𝙤𝙘𝙖𝙣𝙨𝙩𝙫𝙤 𝙪 𝙫𝙧𝙚𝙢𝙚𝙣𝙪 𝙡𝙖𝙯𝙞.“

_______________________________________________________  Ukoliko vam je ovaj sadržaj bio koristan, možete nas podržati kako bismo mogli da budemo kanal blagoslova još mnogima u našoj okolini.

PODRŠKA