Može li zlo biti „ispravljeno“ dobrim delima?
Jedna od najzanimljivijih i najprovokativnijih figura u Bibliji, kada govorimo o moralnom preokretu, jeste kralj Manasija. Njegova priča postavlja pitanje koje je danas veoma aktuelno: Da li nekoliko dobrih dela može iskupiti decenije zla?
P.S.
Svaka sličnost sa stvarnim događajima je…
Ko je bio Manasija?
Manasija je bio kralj Jude, sin poznatog i pravednog kralja Jezekije. Vladao je duže od svih drugih judejskih kraljeva – čak 55 godina (oko 697–642. p.n.e). Njegova vladavina je zabeležena u:
2. Knjizi o Carevima 21:1–18
2. Dnevnika 33:1–20
Nažalost, najveći deo te duge vladavine obeležen je ekstremnim idolopoklonstvom, nasiljem i duhovnim uništenjem naroda.
Manasijina zla dela
Biblija ne štedi reči kada opisuje vladavinu Manasije:
„Činio je što je zlo u očima Gospodnjim, po gadnim delima narodâ koje je Gospod isterao ispred sinova Izrailjevih.“ (2. Knjiga o carevima 21:2)
Pogledajmo spisak njegovih najgorih dela koja mu se stavljaju na teret:
-Podigao idolopokloničke visine koje je njegov otac Jezekija srušio.
-Uveo kultove Vala i Aštarte, uključujući gatanje, vračanje i astrologiju.
-Postavio idola u sam Hram Gospodnji u Jerusalimu.
-Prineo svog sina na žrtvu – doslovno žrtvovanje dece (2. Dnevnika 33:6).
-Prema predanju (Talmud, rabinska tradicija), bio je odgovoran za smrt proroka Isaije.
-“Prolio je veoma mnogo nevine krvi” (2. Knjiga o carevima 21:16).
Njegova dela su bila toliko gnusna da je rečeno da je “gore činio od naroda koje je Gospod istrebio ispred Izraela” (2. Dnevnika 33:9).
Istorijski kontekst
Manasijina vladavina se poklapa sa periodom asirskog hegemonizma. Moguće je da je njegov politički pritisak od strane Asiraca (posebno vladara Asurbanipala) uticao na njegovu saradnju, što se može tumačiti i kao verska popustljivost prema asirskim kultovima.
Asirski zapisi spominju “Manasiju kralja Jude” kao vazala – što potvrđuje da je imao politički interes da širi pagansku praksu kao znak lojalnosti. Ali, to ne umanjuje moralnu težinu njegovih dela – jer je izdao veru naroda i izopačio sveštenstvo.
Sud Božji: Zarobljeništvo kao posledica Manasijinih izbora
„I dovede Gospod na njih vojvode cara Asirskoga, koji uhvatiše Manasiju u trnje, i svezavši ga u dvoje gvozdene verige, odvedoše ga u Vavilon.“ (2. Dnevnika 33:11)
Sveto Pismo nam kaže da mu Bog ne okreće odmah leđa, ali dopušta teške posledice. Manasija je bio bukvalno ponižen, uhapšen, i odveden u zarobljeništvo.
Pokajanje i preokret
Kada govorimo o kralju Manasiji, ovo je najneočekivaniji deo:
„A kad bî u nevolji, moljaše se Gospodu Bogu svom i ponizi se veoma pred Bogom otaca svojih, i pomoli Mu se; i primi mu molitvu i usliši mu molbu i vrati ga opet u Jerusalim na carstvo njegovo.“ (2. Dnevnika 33:12–13)
Evo onoga što se promenilo:
-Ruši idole koje je sam postavio.
-Obnavlja oltar Gospodu.
-Poziva narod da služi samo Gospodu.
Ovo deluje kao obraćenje koje donosi dobra dela, što je odlično, ali ostaje pitanje:
Da li je bilo dovoljno?
Iako nam Biblija u jednom izveštaju kaže da je Bog primio njegovo pokajanje, u 2. Knjizi o Carevima 21 ne pominje njegovo obraćenje uopšte, već samo zlo koje je činio. To može sugerisati sledeće:
1. Pokajanje je bilo lično istinito, ali istorijska šteta je bila nepopravljiva.
2. Narod nikada nije u potpunosti izašao iz idolopoklonstva – čak ni pod kasnijim kraljem Josijom.
Dakle, iako je Manasija imao taj životni preokret, posledice njegovog zla su ostale duboko ukorenjene u narodu nad kojim je vladao.
Današnji kontekst
Ljudi danas često kažu:
„Jeste bio loš čovek i političar, ali je napravio put, izgradio školu, donirao pare za crkvu…”
Šta nas uči Manasijin primer? Uči nas da dobra dela ne brišu automatski posledice zlih dela.
Pokajanje i priznanje krivice su važniji od javnih poduhvata. I oproštaj je moguć, jer takav je naš Bog – ali, ne znači da su i posledice izbrisane.
Kada je reč o našem društvu u kom živimo ili crkvi koju posećujemo, treba postaviti nekoliko pitanja: Da li vrednujemo istinsku promenu srca ili se zadovoljavamo simboličnim “dobrim delima”? Da li smo spremni da priznamo dubinu štete koju neko nanosi i da snosimo posledice, čak i kada dođe “dobar završetak”?
Uvek je lepa vest kada vidimo da se neko istinski, u korenu okrenuo Bogu. Posebno kada se radi o onima koji imaju širok spektar uticaja i autoriteta u društvu ili crkvi kojoj pripadamo. Medjutim, iz životnog iskustva kralja Manasije, koji je bio duboko pokvaren i svojim uticajem iskvario čitav jedan narod, vidimo da njegova kasnija vera i pokajanje ne znače da je istorija njegovih zločina izbrisana. Posledice su ostale kroz još nekoliko generacija. Razmere neposlušnosti Bogu su nesagledive, jer su koštale večnog života na desetine, možda i stotine hiljada ljudi. Koliku samo odgovornost nosimo u sredini u kojoj se krećemo…
To je opomena da se ni mi ne zadovoljimo površnim merilima “dobrog čoveka”. Kralj Manasija nas uči bolnoj, ali neophodnoj istini: niti veličina tvoje vlasti, niti broj tvojih “dobrih dela” ne može izbrisati zlo koje si učinio ljudima i Bogu.
Možeš obnoviti hram, podići žrtvenik, sazidati zid, napraviti puteve, fabrike — ali ako si prvo porušio temelje istine, vratio si se na nulu, ne u plus.
Biblija ne izjednačava grehe sa zaslugama.
Bog ne meri čoveka tako što sabira dobra i loša dela – On traži slomljeno, iskreno srce koje je spremno da se pokaje.
Zato smo pozvani da ozbiljno razmislimo o sopstvenoj odgovornosti, bilo da smo deo društva, crkve ili porodice.
Ali, isto tako, moramo promišljati i o odgovornosti onih kojima dajemo moć i poverenje – jer njihovi postupci oblikuju živote ljudi, ostavljaju trag u zajednici i prenose posledice na buduće generacije.
Peshcanik 
Leave a comment