Živimo u svetu u kojem se istina retko nudi cela. Umesto toga, dobijamo je na kašičicu – pažljivo filtriranu, oblikovanu i doziranu da ne pređe granice onoga što je „bezbedno“ za sistem.
Vesti, istorija, obrazovanje, religija – sve funkcioniše po principu selektivnog informisanja. Ne zato što istina ne postoji, već zato što celovita istina oslobađa, a oslobođeni ljudi se teže kontrolišu.
Religijske institucije, nažalost, često nisu izuzetak. Vernim i iskrenim ljudima serviraju delove Svetog Pisma koje potvrđuju dogmu i održavaju autoritet hijerarhije, dok se složeniji i dublji uvidi prećutkuju. Istina se daje na dozu – taman toliko da vernik ne pobegne, ali i ne progleda.
Biblija nas uči drugačije. Isus kaže: „Poznaćete istinu, i istina će vas osloboditi“ (Jovan 8:32). Ali pre te rečenice stoji uslov: „Ako ostanete u mojoj reči…“ – ne ako ostanete u reči ljudi, institucija ili medija…
U Starom zavetu, prorok Jeremija često opominje narod i sveštenike zato što uljuljkuju narod i govore: „Mir, mir“, a mira nema (Jeremija 6:14) – to jest, leče ranu naroda površno, umesto da otkriju istinu u korenu.
Danas političari i moćnici putem medija stvaraju alternativnu realnost – svet u kojem običan čovek misli da zna, a zapravo zna samo ono što mu je dozvoljeno da zna. To je opasan oblik kontrole, jer najefikasniji zatvor nije onaj od cigle i čelika, već onaj u umu.
Zato se zapitaj – primaš li istinu na kašičicu? I od koga? Važno je, posebno kada je reč o duhovnim vrednostima…
Jer kada ti neko dozira istinu, on zapravo dozira i tvoje razumevanje Boga. A pogrešna slika o Bogu vodi u pogrešan odnos s Njim. Mnogi danas vide Boga kao strogog sudiju koji jedva čeka da kazni greh, jer im je Bog tako predstavljen – selektivnim čitanjem i tumačenjem Pisma. Zaboravlja se Isus, koji je “savršena slika svog Oca” a koji oprašta ženi uhvaćenoj u preljubi, koji plače nad Jerusalimom, koji krši ljudske zakone da bi spasio čoveka od bolesti, koji pere noge izdajniku, itd.
Dozirana istina stvara doziranu veru – plitku, mehaničku, zasnovanu na strahu i autoritetu ljudi, a ne na ličnom poznanju Boga. Umesto da se ljudi uče da sami istražuju Pismo i prepoznaju glas Pastira, uče se da veruju posrednicima – ljudima, sistemima, tradicijama. Tako nastaje duhovna pasivnost.
Najveća tragedija našeg društva je to što mnogi misle da poznaju Boga, a u stvari poznaju samo karikaturu koju im je neko servirao. I onda ne znaju zašto ih vera ne ispunjava, zašto su prazni, uplašeni ili kruti. Svakodnevno razgovaram sa takvim ljudima. Razumem ih jer sam bio u tom stanju. Kako i da znaju, kada im Boga predstavljaju kao simbol, misteriju, a ne kao živo Biće koje voli, poziva i menja?
Dozirana istina je tiha sabotaža Božije milosti. Treba razmisliti o tome…
Peshcanik 
Leave a comment