Ne sipa se novo vino u stare mehove. (Luka 5:37)
Poslednjih nekoliko dana proveo sam u bolnici. Valjda, tek kada ti život uspori tempo, naučiš da slušaš. Ne samo šta ljudi govore – nego i zašto to govore. I često je ono što se krije iza reči mnogo glasnije od samih reči.
Generalno, ne mogu da se pozalim na uslove u bolnici, jer znam da je ovo Srbija i da ne može bolje. Ali, mogu da vidim zašto nam je svima tako, posmatrajući “cimere” u sobi.
Ustaje se rano, već oko 5h kuva se kafa, glasna priča, ono pravo “kafenisanje”, ne vodi se računa o tome da li nekome remetimo mir, prozori i balkonska vrata se ne otvaraju – da nas slučajno ne “ubije” svež vazduh. Cigarete se ređaju bez kraja, usta puna psovki, osuda i ogovaranja. Ljudi koji su već na zalasku života – duhovno nikad nisu ni pokušali da se probude. Prazne reči o veri, ogorčenost na crkvu, na popove, na Boga samog – sve u istom dahu. Svega sam se naslušao za ovo kratko vreme provedeno na odeljenju. Pa tako čuješ da je lokalni sveštenik “mafijaš i ženskaroš koji menja auta svaki mesec”, ali i vidiš kako, nakon što su ga opsovali, slegnu ramenima i kažu: “A dobro, šta ćemo.”
U tim trenucima me uhvati potreba da progovorim. Da pokušam da unesem bar neki smisao. Da otvorim makar jedno pitanje. I taman što sam se nakanio – krenu priče s one strane pristojnosti, „masne šale“, kako bi „prošlo vreme“. I tad me je presekla misao: ovo je ta scena o kojoj je Hristos govorio.
Ne sipa se novo vino u stare mehove
Ljudi često hoće odgovore, ali ne žele istinu. Hoće utehu, ali ne i promenu. Hoće Boga – ali bez pokajanja, bez svete zemlje pod nogama, bez gubitka kontrole nad sopstvenim životom. Hoće mir, ali ne i krst. I zato ostaju isti, bez obzira na to koliko godina prođe.
Jedan naš pevač reče: _„…hipohondri koji se plaše da ne dobiju rak od razmišljanja…”_ I u toj rečenici je brutalna istina – dublje razmišljanje zahteva suočavanje. A to je ono što većina izbegava celog života. Lakše je sve obesmisliti nego se suočiti sa sobom. Lakše je kritikovati nego menjati. Lakše je ostati u poznatom, ma koliko trulo bilo, nego raskrstiti sa sobom i svetom – da bi se uopšte moglo primiti nešto novo, čisto, večno.
Sveto Pismo nam kaže da Hristos nije došao da popravi stare mehove. On ne krpi staro. On menja sve iz korena. Novo vino zahteva nove mehove – novo srce, obnovljen um, preporođen duh. To ne ide uz psovke, ogovaranja, “zatvorene prozore” i duhovnu lenjost. To ide samo uz spremnost da umreš sebi da bi živeo za Hrista.
Možeš sedeti godinama pod ikonom ili u crkvenoj klupi, ali i dalje ostati “duhovno nepokretan”. Možeš znati priče, običaje, sve praznike, teologiju – a ne poznavati Hrista. Zašto je to tako? Zato što On ne ulazi bilo gde. On traži novo. On traži celinu. Traži istinu. I ne dolazi tamo gde Ga ima samo “usput”.
Zato, ako želiš da živiš za Hrista, i da Hrist živi u tebi – spremi se da razbiješ “meh”. Jer bez loma nema isceljenja. Bez odluke da ostaviš ono staro, ono naviknuto, ono što si nasledio i nikad preispitao – ne možeš primiti novo. Bog ne sipa svoje vino tamo gde zna da će se prosuti. Hristos ne ulazi tamo gde mu vrata nisu otvorena do kraja. Ako želiš da ti da novo srce – moraš Mu dati staro. Celo. Bez zadrške.
Peshcanik 
Leave a comment