Dozvolite da postavim jedno duboko pitanje – u vremenu kada je vera postala biznis, a crkve se sve više pretvaraju u korporacije, kada je spasenje uslovljeno članstvom, a ime Isusa se prodaje kao brend koje ljudi kupuju ne čitajući Bibliju – da li mi zaista sledimo Hrista ili samo sistem koji koristi Njegovo ime? I šta uopšte znači izraz “slediti Hrista”? Šta danas znači “biti veran”?
Verovatno smo svi bezbroj puta čuli rečenice poput: „Samo veruj! Sve će biti u redu!“, „Treba ti više vere!“, ili „Verom se sve može.“ Međutim, kada ove fraze stoje same – one često ostaju prazne, jer većina ljudi ne zna šta tačno one znače.
Kako vera izgleda u svakodnevici? Kako se „veruje“ u ponedeljak, u sredu ujutru, u trenutku bolesti, gubitka ili straha? Kao pastor, u svakodnevnom radu sa ljudima, moram da (žalosno) konstatujem da nismo naučeni kako se veruje, šta vera podrazumeva i kakav praktičan izraz ima u životu.
Uz to, treba reći da će naša vera biti duboka i jaka samo onoliko koliko je ispravna slika koju imamo o Bogu, jer – kako ćemo verovati, ako ne poznajemo Onoga u koga treba da imamo poverenje? Kao što ćemo to pokazati u ostatku teksta, videćemo da vera nije pasivni intelektualni pristanak na neke teološke rečenice, nego živo poverenje i odanost Osobi.
Grčko nasleđe i biblijski pogled – vera kao lojalnost i kretanje
U savremenom društvu, koje je oblikovano pod uticajem grčke misli, vera se često razume samo kao slaganje sa određenim konceptima ili religijskim učenjem. Pitanje: „Veruješ li u Boga?“, danas najčešće znači – „slažeš li se da Bog postoji?“ Međutim, jevrejska reč za veru – אמונה (emunah) – govori nešto sasvim drugo: vernost, čvrstina, odanost, pouzdanost. Ona označava vernost u hodu, istrajnost u poverenju, ne samo u šta verujemo, već Kome smo odani.
Zato i prorok Avakum piše: „Pravednik će živeti od svoje vernosti (emunah)“ (Knjiga proroka Avakuma 2:4), a apostol Pavle ovu misao prenosi u srce hrišćanske teologije (Rimljanima poslanica 1:17; Galatima poslanica 3:11). U jevrejskoj misli, vera ne znači statično sedenje u teoriji, ili puko ponavljanje naučenih fraza, nego život u vernoj poslušnosti Bogu.
Biblijski heroji vere – zajednički imenitelj: pokret
Avram, koga Sveto Pismo opisuje kao oca vere, možda je i najbolji primer kada govorimo o ovoj temi. Za Avrama se kaže da je „po veri poslušao… i krenuo ne znajući kuda ide“ (1.Mojsijeva 12:1–4; Jevrejima 11:8). Njegova vera je krenula u nepoznato, sa poverenjem u Boga.
Mojsije nije samo „verovao u Božje moći“ sedeći na obali Crvenog mora – već je podigao štap, i držao ga visoko dok se more nije otvorilo (2.Mojsijeva 14:21).
Sveštenici pri prelasku Jordana morali su prvo da zagaze u reku – i tek tada je voda stala i otvorio se put za prelazakna drugu stranu (Knjiga Isusa Navina 3:15–16).
Žena sa tečenjem krvi, nije12 godina ponavljala u svojoj sobi: „Ja verujem… Ja verujem…“ Ona je izašla, gurala se kroz narod, rizikovala je oštre kazne tog društva samo da bi stigla do Hrista (Jevanđelje po Luki 8:43–48). I Isus joj kaže: „Vera tvoja te je iscelila“, misleći na aktivno poverenje koje je postalo čin.
Rimski kapetan, koji nije tešio svog slugu rečima: “Samo veruj, biće to dobro!” Vera u njegovom srcu, pokrenula ga je da napusti svoj dom i krene u potragu za Hristom, da Mu se pokloni i zatraži Njegovu pomoć. Zauzvrat, izgovorene su reči koje su parale uši sveštenicima, farisejima i književnicima: “Zaista vam kažem, ovakvu veru nisam našao u celom Izraelu!” (Jevanđelje po Luki 7:9; Jevanđelje po Mateju 8:10). Kakva pobeda praktične, žive i aktivne vere, nad verom u teoriji.
Svi ovi primeri pokazuju da “vera traži akciju”. Poverenje u Hrista, poslušnost i odanost Bogu u poniznosti, u svakodnevnim iskušenjima i situacijama – to je ono što veru hrani, jača i čini je delotvornom.
Pavle i Jakov – jedno isto Evanđelje
Apostol Pavle uči da se spašavamo verom, a ne delima (Efescima poslanica 2:8–9). Apostol Jakov, pak, oštro upozorava: „Vera bez dela je mrtva“ (Jakovljeva poslanica 2:26). Nema ovde sukoba: Pavle govori o korenima (vera kao osnova spasenja), Jakov o plodu (dela kao dokaz da je vera živa).
Prava vera je pokrenuta ljubavlju, poslušnošću i poverenjem u Boga – ne pasivna teorija, već aktivna odanost Gospodu (Galatima 5:6).
Šta to znači za nas danas?
Mnogo je lakše „verovati od kuće”, ili online na društvenim mrežama, verbalno se slagati sa doktrinama, nego zakoračiti u stvaran hod odanosti: oprostiti kada je teško, dati kada nemamo dovoljno, svedočiti kada je neprijatno, poslušati kada ne vidimo ishod, ostati dosledan principima kada je “glava u torbi”. Ali, upravo tu (i na taj način) vera postaje živa.
Možda znaš sve dogme, doktirne, pravila, tradiciju, običaje. Možda znaš da Bog postoji. Ali, pravo pitanje je – da li si Mu odan? Da li Mu veruješ toliko da poslušaš čak i kada ne razumeš određene okolnosti? Da li si spreman da zakoračiš u nepoznato pre nego što se “sve reši”? Da „zagaziš u vodu“ – pre nego što vidiš čudo?
Vera se ne uči iz slogana – uči se u poslušnosti.
Vera nije stajanje na mestu – ona je hod.
Vera nije mantra i prazno ponavljanje religijskih fraza, nego praktično oslanjanje na Boga u realnim situacijama sa kojima se susrećemo svaki dan.
Vera počiva na Onome Kome verujemo
Da bismo verovali – moramo poznavati Boga onakvim kakav On jeste. Ako Ga vidimo kao hladnog sudiju, kao ubicu, kao nekoga ko drži čoveku “mač nad glavom” – teško ćemo Mu se prepustiti. Ali, ako Ga spoznamo kao vernog, dobrog, milostivog Oca koji “ostaje veran” čak i kada mi nismo (2.Timotiju poslanica 2:13), onakvim kakvim Ga je predstavio Njegov Sin – tada će naša vera biti više od onog intelektualnog „da“ — biće poverenje i odanost.
Zato, kada sledeći put čuješ: „Samo veruj!“ – seti se: vera ne znači pasivno čekanje, nego aktivno hodanje; ne samo „ja verujem u nešto“, već „ja se oslanjam na Nekoga i idem za Njim“.
Zakorači, budi poslušan, probij se “kroz gužvu” – i Bog će delovati i nagraditi tvoju veru.
Peshcanik 
Leave a comment