U noći kada su vojnici došli da uhapse Isusa, Petar nije mogao da obuzda svoje emocije. U strahu i odanosti svom Učitelju, potegao je mač i zamahnuo prema onome ko je prišao najbliže. Njegov udarac nije pogodio vojnički oklop, već ljudsko uvo – uvo sluge prvosveštenika, Malha. Bio je to trenutak ljudskog gneva, ljudske sile i ljudskog pokušaja da odbrani Hrista oružjem. Ali, Božji Sin nikada nije tražio ljudski mač da bi bio zaštićen. On je došao da spase, a ne da osvoji silom (Luka 9:54–56).
Istog trenutka, Isus podiže svoju ruku i zaustavlja Petra rečima: „Vrati mač u korice.“ U tom glasu ne čuje se samo ukor Petru, već opomena svim generacijama vernika da se Božje carstvo nikada ne brani nasiljem. A onda, odmah nakon toga, Isus se saginje nad čovekom koji je došao da ga uhapsi i dodiruje njegovo povređeno uvo. Rana nestaje, krv prestaje da teče i trag napada iščezava.
Ovaj čin nosi duboko duhovno značenje.
Petrov greh bio je očigledan – napao je predstavnika vlasti i zaslužio hapšenje gde bi najverovatnije bio osudjen na smrt. Međutim, Isus uklanja posledicu tog greha tako brzo da vlasti više nemaju dokaz protiv Petra. Onaj koji je zaslužio osudu odlazi slobodan, jer je Hristos stao između njega i kazne. To je slika onoga što Hristova žrtva čini za svakog od nas: briše tragove naše krivice i uklanja svaki dokaz našeg prestupa. Ne zato što nismo krivi, već zato što nas On pokriva svojom pravdom. Na krstu On prima kaznu koja je pripadala nama i pred Ocem nas prikazuje očišćene, kao da nikada nismo sagrešili.
Ovaj događaj takođe jasno otkriva pravi karakter Isusove misije. On nije došao da uništi svoje neprijatelje, već da ih isceli. Nije došao da zapoveda silom, već da pokaže ljubav i milost. Nije tražio osvetu, nego spasenje čak i za one koji ga gone. U dodiru kojim isceljuje Malhovo uvo vidi se srce samog Oca na nebu – srce koje ne želi smrt grešnika, već njegovo pokajanje i život.
Lekcija za nas iz ovog dogadjaja je snažna.
Božje carstvo nikada ne napreduje mačem, ljudska sila ne može odbraniti ono što je božansko, a Hristova ljubav i milost nadjačavaju svaki ljudski gnev. Najveća sila ne vidi se u udarcu, već u isceljenju; ne u osveti, već u oproštaju. Petar te noći nije samo bio zaštićen od hapšenja – bio je zaštićen od samoga sebe i svojih pogrešnih shvatanja o Mesiji. Hristos je uklonio tragove njegove krivice isto tako kao što uklanja tragove greha u životu svakoga ko mu veruje.
Kada nas zakon optužuje i kad naša savest viče protiv nas, On briše tragove greha, ukoliko mi to zatražimo. Ne samo da nam prašta, već uklanja i dokaz (Mihej 7:19). Naš dosije je čist, srce obnovljeno, a rane isceljene.
Isus nije samo zaštitio Petra te noći – pokazao nam je kako izgleda karakter Njegovog Oca: karakter koji ne traži osvetu, već spasenje, karakter koji briše krvavi trag greha i ispisuje milost tamo gde je nekad bila krivica, karakter koji kaže: „Vrati mač u korice – jer moje carstvo nije od ovoga sveta.“
Ovo nije samo priča o Petru i njegovom maču. Ovo je priča o svakome od nas. Svi mi imamo trenutke kada bismo najradije zamahnuli “mačem” – da bismo odbranili ono u šta verujemo. Isus je te noći zaštitio Petra, uklonio trag njegove krivice i pokazao kakav je karakter Njegove misije – i kakav treba da bude karakter Njegovih sledbenika.
Njegova žrtva ne samo da briše naše grehe, već menja naša srca. A ako nema te promene, onda naša pripadnost Hristu ostaje samo etiketa…
Peshcanik 
Leave a comment