𝗢𝗧𝗘𝗥𝗔𝗦𝗠𝗢 𝗦𝗜𝗡𝗔 𝗕𝗢𝗭𝗝𝗘𝗚

Ljudska priroda nas često vodi pogrešnim putem – bez da to i primetimo. Odluke koje donosimo, male ili velike, mogu duboko uticati na naše spasenje. Pre nego što pomislite da preterujem i “bacite kamen”, dopustite mi da vam pokažem zašto ovo nije samo teorija, već stvarnost koja pogađa svakoga od nas.

𝐉𝐞𝐯𝐚𝐧𝐝𝐣𝐞𝐥𝐣𝐞 𝐩𝐨 𝐌𝐚𝐭𝐞𝐣𝐮 𝟖:𝟐𝟖-𝟑𝟒:

“Kada je Isus došao na drugu stranu jezera, na teritoriju Gadarenaca, iz grobnica su mu izašla dvojica ljudi opsednutih demonima, toliko nasilnih da niko nije smeo da prođe tim putem. I vikali su ka Njemu: „Šta hoćeš od nas, Sine Božiji? Jesi li došao da nas mučiš pre određenog vremena?“ Tu u blizini, paslo je veliko krdo svinja. Demoni koji su opsedali ove ljude, preklinjali su Ga: „Ako nas već izgoniš, pošalji nas u svinje.“ „Idite“, reče im On. I tada, izadjoše iz ljudi i udjoše u svinje, a celo krdo pojuri niz obronak u jezero i podavi se. Svinjari tada pobegoše u grad i ispričaše sve, pa i ono što se dogodilo opsednutim ljudima.

Tada ceo grad izadje pred Isusa i zamoliše Ga da ode iz njihovog kraja.”

U ovom odlomku postoji duboka simbolika, ali i nešto vrlo očigledno što mi je jutros upalo u oči. Piše da je taj put bio zatvoren dugo vremena — niko nije mogao da prolazi jer su ga kontrolisali ljudi opsednuti demonima. Dakle, jedan deo grada bio je potpuno odsečen.

Isus dolazi i oslobađa to područje, ali je to imalo svoju cenu — izgubljeno je ogromno krdo svinja. Ako se udubimo u tekst, uporedjujući ga sa ostalim sličnim dogadjajima i reakcijama na Hristovo delovanje, možemo zaključiti da su Ga ljudi oterali zbog materijalnog gubitka, ali i zbog straha od Njegove sile. Jednostavno, bili su uznemireni: pojavio se čovek koji izgoni demone, zbog koga su izgubili značajna materijalna sredstva i to ih je prestravilo.

Bilo kako bilo, bez obzira na razlog, ono što je meni zasijalo iz ovog teksta jeste ideja da postoje oblasti našeg života koje su nam nedostupne. Načini na koje smo organizovali svoj život prilagođeni su delovima nas koje kontrolišu zle sile, poroci ili naša unutrašnja slomljenost. A kada Gospod dođe da te oblasti popravi, to bude — disruptivno, menja se postojeći poredak stvari.

Ponekad to ima cenu: izgubi se nešto “vredno”, kao što su oni ljudi izgubili svinje. Ponekad je Gospodnje delovanje  jednostavno “neprijatno” i remeti “mir” koji smo godinama stvarali. A mi, kao ljudi, ne volimo kada nas neko “remeti”. Toliko ne volimo promene da bismo radije zadržali svoje „demone“ nego dopustili Isusu da nas oslobodi, samo da bismo sačuvali “status kvo”.

I ovo je najstrašniji deo: pokušaj da se setiš koliko puta je Isus pokušao da otvori put u tvom životu — deo koji je dugo bio zatvoren, deo kojim “ne prolaziš” jer ga kontroliše nešto loše — i oterali smo Ga, jer nam se nije dopala cena ili nemir koji je doneo? A onda je on jednostavno – otišao.

Isus nikad neće koristiti silu da čoveka natera na promenu. On i Njegov Otac jednostavno ne funkcionišu tako. Njihov uticaj, Njihova prisutnost, Njihov duh je blag i želi da saradjuje sa čovekovom slobodnom voljom. Dođe, pokaže prstom i kaže: „Ovaj deo tvog života je zatvoren predugo. Vreme je da ga otvorimo.“ Ali, ako mi kažemo „Ne, ne diraj to, neću ovu pometnju“, On nas neće primoravati.

Ako želiš da hodaš sa Isusom, moraš da se navikneš na promene. Moraš da prihvatiš da će se stvari s vremena na vreme (malo) prodrmati – izgubićeš posao koji si do tada radio, možda će te dotadašnji prijatelji ostaviti, možda će te kolege proglasiti čudakom, fanatikom, jeretikom, možda ćeš čuti na desetine laži o sebi jer si krenuo putem kojim većina ne ide, itd. Sa Hristom – ne možeš zadržati status kvo.

Ljudi vole da kažu: „Kad Bog dođe u tvoj život, doći će savršeni mir.“ Ali, da li ste ikada čitali delove Svetog Pisma gde Isus kaže: „Hajde da pređemo preko jezera“ — i odmah nailazi oluja? Ili kada isteruje demone i cela privreda strada?

Hodanje sa Hristom je nemirno putovanje. Ne kažem da nema mira — ali, to je 𝐦𝐢𝐫 𝐮𝐬𝐫𝐞𝐝 𝐨𝐥𝐮𝐣𝐞, 𝐚 𝐧𝐞 𝐦𝐢𝐫 𝐛𝐞𝐳 𝐨𝐥𝐮𝐣𝐞. Zato ne bismo smeli da dozvolimo da naša želja za udobnošću natera Isusa da se povuče iz našeg života.

Tolike oblasti našeg života ostaju zatvorene, prepuštene „demonima“ samo zato što smo navikli na njih. Znamo mi dobro gde „škripi“, ali znamo i kako da živimo s tim, pa ne želimo da radimo težak posao promene. Bog nas nije stvorio da se zadržavamo u starom i poznatom. Ništa na ovom svetu ne traje zauvek — sve prolazi, sve se menja i sve nestaje.

Isus i Pavle kažu: sve ovozemaljsko je tu da se potroši, da nestane. Ništa ovde nije za večnost, zato ne treba da se vezujemo i ne treba da nam cilj bude udobnost ovde (Jevanđelje po Mateju 6; Filipljanima poslanica 3).

Naš cilj je večnost, naš cilj je nebo. Ljudi kažu: „𝐍𝐞 𝐛𝐮𝐝𝐢 𝐭𝐨𝐥𝐢𝐤𝐨 “𝐧𝐞𝐛𝐞𝐬𝐤𝐢 𝐧𝐚𝐬𝐭𝐫𝐨𝐣𝐞𝐧” 𝐝𝐚 𝐧𝐞𝐦𝐚𝐬 𝐤𝐨𝐫𝐢𝐬𝐭𝐢 𝐧𝐚 𝐳𝐞𝐦𝐥𝐣𝐢.“ Istina je obrnuta: 𝐚𝐤𝐨 𝐧𝐢𝐬𝐢 𝐧𝐞𝐛𝐞𝐬𝐤𝐢 𝐧𝐚𝐬𝐭𝐫𝐨𝐣𝐞𝐧, 𝐧𝐞𝐜𝐞𝐬 𝐢𝐦𝐚𝐭𝐢 𝐧𝐢𝐤𝐚𝐤𝐯𝐮 𝐩𝐫𝐚𝐯𝐮 𝐯𝐫𝐞𝐝𝐧𝐨𝐬𝐭 𝐧𝐢 𝐧𝐚 𝐳𝐞𝐦𝐥𝐣𝐢.

Ono što svet može da pruži je ograničeno i prolazno; istinska vrednost dolazi tek kada principi neba postanu prisutni među nama. Kao što je Isus rekao: ‘Neka dođe tvoje carstvo…’

Zato, kada ti Isus pokaže na deo tvog života i kaže: „Otvorimo ovaj put“ — nemoj se opirati. Nemoj mu reći da ostavi to na miru. Jer najgore što može da se desi… jeste da te posluša i ode…