Kada čitamo o izlasku jevrejskog naroda iz egipatskog ropstva i o njihovom ulasku u Obećanu zemlju, primećujemo zanimljiv obrazac: oba ključna trenutka su vezana za vodu.
Na početku, pred njima je Crveno more – nepremostiva prepreka, iza njih faraon i vojska. Bog interveniše, more se razdvaja, narod prelazi po suvom, a neprijatelj nestaje u talasima (2. Mojsijeva 14).
Na kraju putovanja, posle četrdeset godina lutanja pustinjama, pred njima je Jordan u vreme kada je nabujan i nemoguće ga je preći. Bog ponovo interveniše: vode se zaustavljaju, narod prelazi po suvom i ulazi u zemlju obećanja (Isus Navin 3).
Ovo dvostruko iskustvo vode ima duboku simboliku:
1. Izlazak iz Egipta – predstavlja oslobođenje od ropstva, greh i robovanje starom životu. Prolazak kroz more je simbol krštenja (1. Korinćanima 10,1-2), trenutak kada Bog odvaja svoj narod od sile tame i vodi ih putem slobode.
2. Ulazak u Obećanu zemlju – prolazak preko
Jordana, kao poslednje prepreke, označava prelaz iz pustinje iskušenja u obećanje. To je nova faza – ne samo oslobođenje, već i dobijanje nasledstva. Ako prelazak preko Crvenog mora predstavlja sliku krštenja – trenutak kada čovek ostavlja staro iza sebe i započinje novi život – onda prelazak preko Jordana predstavlja ulazak u puninu onoga što Bog obećava: život sa Njim u zajedništvu i u Carstvu koje traje zauvek.
U Svetom Pismu, voda je često povezana sa Božjim duhom:
– Na početku stvaranja, Pismo nam kaže da je „Božji duh lebdio nad vodama“ (1.Mojsijeva 1:2).
– Isus Nikodimu govori da se čovek mora roditi „vodom i duhom“ (Jevanđelje po Jovanu 3:5).
– sam Isus obećava „živu vodu“ kojom simbolički govori o daru Svog duha (Jevanđelje po Jovanu 7:37-39).
Ako sve ovo imamo na umu, voda u ovim ključnim događajima jevrejskog naroda, ne mora biti shvaćena samo kao prepreka, već i kao slika Božjeg Duha. Voda postaje mesto Božjeg delovanja, Njegove intervencije, znak da oslobođenje i ulazak u obećanje nisu ljudsko delo, već delo Božjeg duha. Drugim rečima:
“Bez delovanja Božjeg Duha nije moguće oslobođenje od ropstva grehu.
Bez Božjeg duha nije moguće ni ući u puninu Božjih obećanja.”
Ukratko, bez sile Božjeg Duha nema ni izlaska ni ulaska. Taj nevidljivi saveznik upravo je prisustvo koje otvara put kroz sve ono što ljudskim očima izgleda nepremostivo.
I danas Božji narod prolazi kroz slične „vode“. Naš “izlazak iz Egipta” je trenutak kada nas Hristos oslobađa od greha. Ali, između oslobođenja i Obećane zemlje nalazi se “pustinja” – to je ovaj naš život u kojem se učimo oslanjanju na Boga, mesto gde lutamo, padamo i ustajemo, hranimo se „manom“ Božje reči i čekamo Njegovo obećanje.
Na kraju, pred ulazak u obećanje, ponovo se nalazi prepreka. Kao što je jevrejski narod morao da predje Jordan, na kraju puta, tako i mi imamo svoj “Jordan” – granicu između ovog sveta i Carstva Božjeg. Ali, i tu važi ista istina: ne prolazimo snagom svojih sposobnosti, nego Božjom intervencijom, silom Njegovog Duha.
Ova slika nas uči dve ključne stvari:
Bog koji nas je izbavio iz greha – je i Bog koji će nas uvesti u nebesko carstvo.
On je taj koji Svojim duhom otvara put – kroz more, kroz Jordan, kroz sve prepreke koje stoje pred nama.
Mi se danas nalazimo između “Crvenog mora i Jordana”. Prošli smo oslobođenje, hodamo kroz pustinju, i čekamo da Bog još jednom zaustavi vode i uvede nas u večni život.
Zato i živimo sa sigurnošću da će Bog, koji je započeo delo u nama, verno i dovršiti ono što je započeo (Filipljanima 1:6).
Peshcanik 
Leave a comment