Posao, obaveze, ambicije, društvene mreže, vesti, društvo, zabava… sve nas vuče u stotinu pravaca. Toliko je toga što nam se nudi, a tako malo onoga što zaista hrani dušu. Uhvatimo se, zar ne, kako jurimo za stvarima koje prolaze, dok istovremeno zanemarujemo ono što je jedino važno – vezu sa Hristom.
Ovaj tekst ide u pravcu jednog događaja iz evanđelja koji me uvek vraća na suštinu – o Isusovom pogledu, pogledu koji spasava, vraća dostojanstvo i menja srce.
Sveto Pismo je puno snažnih i dirljivih događaja, ali jedna od najpotresnijih scena u Bibliji odigrala se u dvorištu kuće velikog sveštenika, u noći kada je Isus uhapšen. Petar – koji je samo nekoliko sati ranije izjavio da bi radije umro nego izdao svog Učitelja – stoji pored vatre. Tri puta negira poznanstvo sa Hristom: „Ne poznajem Ga.“ Treći put se zaklinje i kune se rečima: „Ne znam tog čoveka!“ I tada, dok još Petrov glas odzvanja dvorištem, petao peva i prekida noć.
A evanđelje nam kaže: „I Gospod se okrete i pogleda Petra.“
Ništa nije izgovorio – samo pogled. Tišina, ali u toj tišini – sve. I iako bi mnogi pomislili da je to bio pogled osude, on to nije bio. Bio je to pogled spasenja.
Još pre nego što se sve ovo desilo, Isus je Petru rekao: „Pre nego petao zapeva, tri puta ćeš Me se odreći.“ A sad ono interesantno – mi se nekako najviše fokusiramo na ovaj deo Hristove izjave, a zaboravljamo onaj drugi deo, koji je, čini mi se – mnogo važniji. Isus dodaje: „Ali, Ja sam se molio za tebe da tvoja vera ne prestane.“
Isus nije bio iznenađen Petrovim padom… molio se za njega. Petrovo odricanje nije uništilo Isusovu ljubav. Taj pogled u dvorištu bio je pogled Onoga koji voli, koji ne odustaje, koji traži pokajanje. U tom trenutku, Petar ne vidi Sudiju; vidi Spasitelja. Njegovo srce “puca” i on izlazi napolje i, kako nam kaže Sveto Pismo – “gorko plače”.
Te suze nisu bile Petrov kraj. To je bilo rađanje novog čoveka. Mislio je da poznaje sebe – hrabar, odan, siguran. A onda je strah ogolio istinu: sve je suprotno od toga, slab je.
Koliko sam samo puta to video u sebi. I ne, nije mi Bog to pokazao da bi me ponizio, nego da me oslobodi iluzije da sam sam sebi dovoljan. Tek kad sam video svoju nemoć, mogao sam da shvatim veličinu Njegove milosti. Božji pogled, iskrenom čoveku, koji želi da pobedi greh, ne donosi sramotu, nego istinu – a istina oslobađa. U tom pogledu Isus ne govori: „Kako si mogao?“ nego: „Ja te i dalje volim.“
Te večeri, Isus je još jednom pokazao kakav je zaista Njegov Otac – ne gnevni sudija, nego Otac koji traži izgubljenog sina, Pastir koji ide za izgubljenom ovcom, Prijatelj koji ne odustaje.
Posle vaskrsenja Isus ne zaobilazi Petra. U Jevanđelju po Jovanu 21 poglavlju čitamo o tom isceljujućem susretu i razgovoru izmedju njega i Hrista. Na obali Galilejskog jezera, pored vatre, događa se obnova. Tri puta ga Isus pita: „Voliš li Me?“ – isto onoliko puta koliko ga se Petar odrekao. Ne traži objašnjenja, ne traži pravdanje. Njegovo pitanje je o ljubavi. Jer ljubav obnavlja dušu. Ljubav vraća dostojanstvo. Kada Mu je potvrdio svoju ljubav, Isus Petru poverava novu misiju: „Pasi ovce Moje.“ Onaj koji je pao – sada postaje pastir. To je sila Njegove milosti: ne samo da oprašta, nego vraća poverenje, svrhu, život.
Danas, u vremenu u kojem nas ljudi mere po uspehu, greškama ili etiketama koje su nam zalepili na čelo, Hristov pogled ostaje isti. On ne gleda spolja – gleda srce. On tačno vidi šta jesam, ali i šta mogu da postanem, ako Mu se predam. Možda sam bio poput Petra – siguran u sebe, a onda izgubio veru, nadao se uzalud, mislio da sam suviše daleko. Ali, Isusov pogled me još traži. Možda i tebe… On ne pita: „Zašto si Me izdao?“ nego: „Voliš li Me?“ Jer sve počinje i završava se ljubavlju.
U Njegovom pogledu otkrivam pogled nebeskog Oca koji ne odustaje tek tako od mene. Vidim Boga koji stoji pored mene čak i onda kada ja bežim od Njega. Boga koji je dao svog Sina, da bi mi i na taj način rekao:
„Ne osuđujem te. Volim te. Pođi za Mnom.“
Peshcanik 
Leave a comment