Stari i Novi Zavet su potpuno nerazdvojni i nisu, niti mogu biti u suprotnosti jedan drugome, jer oba predstavljaju Hristova učenja. Sve ono što Gospod zahteva od čoveka danas – zahtevao je i od samog Adama – savršenu poslušnost i besprekornu pravednost, ništa manje.
Danas će mnogi reći da postoji razlika izmedju Boga Starog Zaveta i Boga Novog Zaveta, kao i da postoji razlika izmedju Hrista Starog Zaveta i Hrista Novog Zaveta. To će za sobom povući i implikacije koje se tiču i Duha Gospodnjeg pa će pojedini „učitelji“ reći da se i Duh Gospodnji u Starom Zavetu razlikuje od Duha Gospodnjeg u Novom Zavetu.
Ova zbrka dolazi u hrišćanstvo zbog pogrešnog tumačenja termina “Stari i Novi Zavet”. Najzastupljenije mišljenje vezano za Zavete je da je to sistem odvojen vremenom. U takvom sistemu Stari Zavet je vladavina zakona a Novi Zavet vladavina blagodati. Očekivano, Novi Zavet počinje tek sa prestankom Starog Zaveta. Ovakav sistem potiče direktno od Avgustina, koji se ujedno i smatra osnivačem „dispenzacionalnog“ pogleda na Zavete. Po njemu, u Starom Zavetu imamo „slovo koje ubija“, dok u Novom Zavetu imamo „eru Duha koji oživljuje“. U Starom Zavetu čovek se nalazi pod „okrutnim zakonom“, dok čovek u Novom Zavetu „uživa Božju blagodat bez tereta zakona“. Čak i površnom čitaocu ne može da promakne misao da su se ljudi koji su živeli „do krsta“ nalazili u nepovoljnijem položaju u odnosu na ljude koji žive u vremenu „posle krsta“. Implikacije ovakvog verovanja su veoma štetne, a u krajnjem slučaju Boga čine nepravednim, jer ne dobijaju svi isti „tretman“ u procesu spasenja.
Dispenzacionalni sistem je sistem u kome se sve deli – zakon od blagodati, vera od poslušnosti, zatim – Bog nije isti u Starom i Novom Zavetu, struktura Duha Gospodnjeg je promenjena u Novom Zavetu u odnosu na Stari Zavet, oproštenje je u Starom Zavetu simbolično dok je u Novom Zavetu stvarno, Hristos posreduje kao sveštenik pred Bogom tek posle vaznesenja i još mnogo toga.
Dok oni skloniji „slobodnoj ili lakoj“ religiji Zavete posmatraju na dispenzacionalan način, odnosno, kao dva odvojena istorijska vremenska perioda, oni koji žele bližu i iskreniju zajednicu sa Ocem i Sinom, Zavete posmatraju kao dva stanja ljudskog srca. U ovakvom sistemu, svako ljudsko biće, bez obzira kada je živelo – može se nalaziti u stanju ili Staroga Zaveta ili stanju Novoga Zaveta. Stari Zavet je način života u kome čovek pokušava delima da doživi obećanja koja je Gospod dao, gde on teži da svojom snagom dodje do spasenja. Novi Zavet je životna praksa u kome je čovek povezan sa Hristom i sve zasluge pripadaju samo Njemu. Po ovom sistemu, svako ljudsko biće, počevši od Adama pa do danas, moglo je živeti u iskustvu i Starog i Novog Zaveta. U ovakvom pogledu na Zavete nema razdvajanja. I zakon i blagodat rade zajedno u čovekovu korist. Zakon je taj koji čoveka vodi do spoznaje greha, vodi ga do blagodati a zatim čovek, koji „priznaje i ostavlja“ – nastavlja da živi u toj blagodati, darovanoj samim Hristom. Apostol Pavle je to lepo objasnio u Rimljanima poslanici:
„A zakon dodje uz to da bi se umnožio greh; a gde se umnoži greh – onde se još više umnožava blagodat.“ (Rimljanima 5:20)
„…jer kroz zakon dolazi poznanje greha.“ (Rimljanima 3:20)
Neki od protestantskih teologa 19-og veka, takodje pod uticajem Avgustina, pisali su sledeće:
„Novi Zavet zamenio je Stari Zavet kada ga je Hristos potvrdio na krstu Svojom krvlju.“ (Urija Smit, Svetinja, Srp Jevandjelja, 1886, str.58)
Urija Smit nije bio usamljen u svojoj ideji koja je već uveliko zahvatila većinu hrišćana. Posledice ovakvih učenja dovele su do toga da se dovodila pod znak pitanja i sama vera svih onih koji su živeli „pre krsta“. Ove posledice se možda i najbolje vide u izjavama jednog od njegovih najbližih saradnika, G.I.Batlera:
„Pre nego što je vera došla, bili smo pod zakonom, zatvoreni za veru koja je kasnije trebala da bude otkrivena…“ Mi sa sigurnošću tvrdimo da vera ovde nije upotrebljena u značenju ličnog verovanja čoveka u Hrista kao sredstvo ličnog oproštenja njegovih greha, već je upotrebljena u kontekstu velikog sistema istina uspostavljenih od strane Boga radi spasavanja čoveka…“ (G.I.Batler, Zakon u Galatima, 1886, str. 50-51)
Da li možete da vidite implikacije onoga što Batler govori? On „tvrdi“ da nema „prave“ vere u Starom Zavetu zato što Isus još nije bio rodjen. Sredstva za oproštaj dolazila su kroz ceremonijalni zakon i to oproštenje nije bilo stvarno već „figurativno“. Postavlja se onda pitanje: Kako je u tom slučaju Avram bio opravdan verom? I ne samo Avram, već i mnogi drugi heroji vere koji su živeli pre Hristovog prvog dolaska.
U dispenzacionalnom pogledu na Zavete nema stvarnog oproštenja za grehe, a to za sobom vuče ideju da su svi starozavetni heroji, koji su živi otišli na nebo, otišli (ni manje ni više) – sa neoproštenim gresima. Ovde dolazimo do tačke kada nije potrebno gotovo nikakvo teološko znanje, već čista logika da bismo zaključili da ovakvo učenje nije ništa drugo nego pogubno za ljudsku dušu.
Da li je Hristos Otkupitelj čoveka samo za one koji su rodjeni „posle krsta”? Zastupnici dispenzacionalnog sistema će reći “ne”, medjutim u toj religioznoj praksi stvari ipak stoje malo drugačije. Razlog tome je što takozvanim „pobedonosnim životom“ mogu živeti samo ljudi koji su rodjeni posle Hristovog vaznesenja. Pre toga, po ovom verovanju, čovek nije znao šta znači pobedonosni život jer ga niko od ljudi nije proživeo. Opet se postavlja pitanje – a šta ćemo sa svim “herojima vere” čiji spisak nalazimo u Jevrejima poslanici, kao i sa onima za koje nam Pismo kaže da su kao živi otišli na nebo?
Sa druge strane, pogrešno tumačenje termina Stari i Novi Zavet, dovodi i do toga da se Hristova služba u nebeskoj Svetinji takodje stavlja pod upitnik. Zemaljska Svetinja je načinjena prema “slici nebeske stvarnosti” (Jevrejima 9:23.24). Kompletna zemaljska Svetinja i službe u njoj daju nam poseban uvid u ulogu nebeske Svetinje. U Svetom Pismu nailazimo na mnogo tekstova koji nebesku Svetinju prikazuju kao nešto što je stvarno a ne apstraktno ili metaforično (Psalam 11:4; 102:19; Mihej 1:2-3; Otkrivenje 15:5; 11:19; 1:12; 8:3; 4:2; 7:15-17; Danilo 7:9-10; Jevrejima 8:2; itd.).
Službe u zemaljskoj Svetinji slikovito su prikazivale Hristovu službu u nebeskoj Svetinji. Svi se slažemo da je jevandjelje večno. Da bi jevandjelje moglo biti večno, mora postojati i večno sveštenstvo koje bi obezbedilo sve ono što jevandjelje znači – oproštenje, milost i pobeda u životu boravljenjem Hristove prisutnosti u osobi. Da li je jevandjelje nešto što je poznato samo onima koji žive “posle krsta”? Biblija nam kaže sledeće:
“Jer je nama objavljeno (jevandjelje) kao i onima.” (Jevrejima 4:2)
Apostol Pavle nam veoma jasno govori da je jevandjelje propovedano mnogo pre Hristovog prvog dolaska na zemlju. Kontekst ovih njegovih izjava, nalazimo u prethodnom (trećem) poglavlju, gde apostol Pavle iznosi činjenice iz života jevrejske nacije koje su, zbog njihovog neverovanja i odbacivanja radosne vesti, dovele kompletan narod u situaciju da ostanu bez Božje naklonosti i bez uživanja u duhovnom miru i odmoru koji samo Hristos daje. Da je Izraelu bilo propovedano “jevandjelje” koje kaže da će milost i oproštenje doći tek za 1500 godina nakon njihove smrti (vreme Hristovog prvog dolaska), gotovo sam siguran da za njih to i ne bi bila “radosna vest”. Takvo “jevandjelje” bi pre predstavljalo osudjivanje na smrt bez ikakve nade da će još u svojim životima okusiti Hristovu blagodat.
Da je Hristos večni Sveštenik palim ljudskim bićima, potvrda je i tekst Svetoga Pisma u Jevrejima poslanici:
“Kao što na drugom mestu govori: Ti si sveštenik vavek po redu Melhisedekovom.” (Jevrejima 5:6)
Hristovo sveštenstvo, Njegova služba u nebeskoj Svetinji za palog čoveka, oduvek je bila “trn u oku” Hristovog i čovečijeg neprijatelja – sotone. Kroz mnoge lažne nauke, iskrivljene religijske prakse i činjenicu da ljudi vremenom sve manje čitaju i proučavaju Sveto Pismo – sotona je uspeo da gotovo potpuno skloni u stranu službu koju Sin Božji vrši za nas. Medju pionirima ponovnog uzdizanja ove divne istine bili su i starešine u redovima adventista sedmog dana A.T.Džons i E.J.Vagoner, kao i njihova savremenica i Gospodnji glasnik E.G Vajt. Jednu od najsnažnijih izjava iz njihovog vremena, nalazimo u jednom manuskriptu, a koji najbolje oslikava ovu divnu biblijsku istinu:
“Hristovo sveštenstvo otpočelo je onog trenutka kada je čovek sagrešio. On (Hristos) je bio učinjen sveštenikom po redu Melhisedekovom. Ljudski rod je pao i našao se pod vlašću smrti, ali su oni bili učinjeni (Hristovom službom) zatvorenicima nade; oni nisu bili prepušteni uništenju. Sotona je mislio da je Gospod napustio čoveka, ali je Zvezda Nade osvetlila mračnu i sumornu budućnost prilikom propovedanja evandjelja u Edemu.” (Ms 43b, 4.jul 1891; 5-ti deo)
Hristovo sveštenstvo postoji od trenutka pada čoveka u greh. Samo u tom slučaju, kada postoji večno sveštenstvo – može postojati i večno jevandjelje. Evandjelje se nije počelo propovedati tek od silaska Sina Božjeg na zemlju ili od Pedesetnice. Ne! Ono se propovedalo još prvim ljudima na našoj planeti – onima kroz koje je greh i došao na zemlju. Hristov prvi dolazak imao je za cilj da ponovo vrati sjaj svim onim dragocenim istinama o Očevoj ljubavi prema čoveku i Njegovom Sinu kao našem Zameniku, Posredniku i Svešteniku pred večnim Bogom. Pod uticajem greha, ljudi su ove dragocene istine uzeli samo da njima ukrase tradiciju i sujeverje. Isus je došao da ih izvadi iz okvira zablude i stavi u okvir istine. (A.T.Džons, Bilten Generalne konferencije, 1895, 25 propoved, str. 472; E.G.Vajt, Čežnja Vekova, str. 287).
Peshcanik 
Leave a comment