Zašto Isus čeka?

Ceo hrišćanski svet očekuje povratak Božjeg Sina Isusa Hrista i pitanje koje mora biti postavljeno je – zašto Isus čeka i zašto smo mi još uvek ovde? Za početak ćemo odgovor početi da tražimo u Jevandjelju po Mateju 25-om poglavlju.

U paraboli o 10 devojaka, Isus zapravo predskazuje da će postojati kašnjenje u odnosu na Njegov drugi dolazak na zemlju. U ovoj moćnoj priči, Isus opisuje stanje medju “vernima” neposredno pred Njegov povratak.

“Tada će biti carstvo nebesko kao deset devojaka koje uzeše žiške svoje i iziđoše na susret ženiku.” (Matej 25:1)

Njegovo carstvo je ovde predstavljeno kao 10 devojaka. Oni imaju lampe, što znači da imaju Bibliju, veruju u istinitost Pisma, i na osnovu njihovog proučavanja Pisma, postoji očekivanje da Mladoženja, Isus, dolazi ponovo, odnosno, veruju u Njegov drugi dolazak. Iz priče se vidi da su devojke podeljene na “mudre” i “lude”. Jedne imaju Božjeg Duha, druge nemaju. Mudre su obraćene, dok lude nisu. Prilično je jasna parabola, ali primetimo da su, čekajući Ženika, sve zadremale i zaspale.

U grčkom jeziku, reč za “odocniti” je  reč kronitso, što znači “biti odloženo”. To zapravo znači da je Isus predskazao u ovoj paraboli, da će biti “odlaganja” Njegovog dolaska, i kaže da će Njegova crkva zaspati. Toliko puta kažemo: “Biće tako divno kada Isus ponovo dođe, sklonićemo se sa ovog sveta greha, patnje i bola”, a ipak veoma često ne gledamo na celu ovu stvar iz Božje perspektive, to jest, da smo možda mi ti koji odlažemo Hristov povratak, pre nego da On samo sedi i čeka, bez nekog jasnog i očiglednog razloga. Ovde vidimo, iz Pisma, da svakako postoji kašnjenje.

Sin Božji čeka, ali na šta to konkretno? Da odemo u poslanicu Jakova i potražimo odgovor.

“Strpite se dakle, braćo, do dolaska Gospodnjega! Evo: ratar iščekuje dragocjeni rod zemlje, strpljiv je s njime dok ne dobije kišu ranu i kasnu. Trpite, dakle, i vi i utvrdite srca svoja, jer se dolazak Gospodnji približi.” (Jakov 5:7-8)

Ratar, odnosno, zemljoradnik iz ovih tekstova je sam Isus i On čeka na “plemeniti rod” iz zemlje. On je taj koji čeka da rod sazri, a da bi rod sazreo, mora se desiti, kako tekst kaže – izliv rane i kasne kiše. Mi razumemo, proročki, da se rana kiša (poseban blagoslov Božjeg duha) izlio na Pedesetnicu, dok će se kasna kiša izliti tik pre nego što Isus ponovo dođe.
Iz nekog razloga, to se još uvek nije desilo, nešto zadržava tu kasnu kišu Duha Svetoga. Odgovor mozda možemo pronaći u knjizi proroka Jeremije:

“Ako muž otpusti ženu svoju i ona ide od njega te se uda za drugoga, ima li još pravo da se vrati njemu? Nije li ta žena sasvim oskvrnuta? A ti si bludničila s mnogim milosnicima, pa da se meni vratiš?” – riječ je Jahvina. Podigni oči na goleti i pogledaj: gdje te to nisu oskvrnuli? Na putovima si ih dočekivala kao Arapin u pustinji. Ti si oskvrnula zemlju bludom i opačinom svojom, zato i kiše prestadoše i kasni daždevi ne padoše. Čelo ti je kao u bludnice: ni zacrvenjela se nisi.” (Jeremija 3:1-3)

Drugim rečima, Božji narod izjavljuje i tvrdi da su Njegovi sledbenici, ali u isto vreme se ponaša kao “bludnica”.  Interesantno je da, kada Isus opisuje crkvu Laodikeje u Otkrivenju 3-em poglavlju, On kaže da imamo ovu sramotu golotinje, a u Jeremiji 3-oj glavi kaže da Božja crkva odbija da bude posramljena (ukorena) i zbog toga je kasna kiša zadržana. Žetva ne može sazreti ukoliko je Božja crkva duhovno ogoljena i “bludniči” sa svetom. I tako Gospod čeka, sa čežnjivom željom da dođe po svoj narod, ali – da li smo razmišljali o tome da možda baš mi sprečavamo pozni dažd da se izlije na nas, kao Božji narod, a za posledicu imamo odlaganje Hristovog dolaska?

“Četrdeset godina su neverje, gunđanje i pobune razdvajali stari Izrael od zemlje Hanana. Isti gresi su odložili ulazak savremenog Izraela u nebeski Hanan.” (Elen Vajt, Manuskript 4, 1883 godina)

Ni u jednom slučaju Božja obećanja nisu bila kriva za ovo. Neverje, zaokupljenost ovozemaljskim stvarima, neposvećenost, trčanje za “drugim bogovima” okolnih naroda i razdor među Božjim samozvanim narodom – jeste ono što nas je zadržalo u ovom svetu greha i tuge toliko godina.

Postoji li neki trenutak do kada će Isus čekati?  Ili ovo može ići u nedogled? U Pismu čitamo:

“Jer zemlja sama od sebe najpre donese travu, potom klas, pa onda ispuni pšenicu u klasu.  A kad sazre rod, odmah pošalje srp; jer nasta žetva.” (Marko 4:28.29)

Drugim rečima – kada žetva sazri, Isus neće čekati ni trenutka duže.
Odmah će uzeti srp i požnjeće zreo rod. Jer je pozni dažd bio izliven.

“Cilj hrišćanskog života jeste donošenje roda – reprodukivanje Hristovog karaktera u verniku, da bi se moglo reprodukovati i u drugima”. (Elen Vajt, Hristove očigledne pouke, 67-69)

Reprodukovanje Hristovog karaktera nije jednostavno. Treba prestati sa lošim stvarima. Ono što je veća svrha reprodukovanja Hristovog karaktera jeste da bi mi mogli da budemo svedoci, kao što je Isus bio. I ne samo zbog toga da bismo doneli rod koji će da podseća ljude na Isusa, već i radi toga da Njegov karakter može biti reprodukovan u drugima, kroz naš uticaj.

“Ne može biti nikakvog rasta ili plodnosti u životu koji je usmeren prema sebi. Ako ste prihvatili Hrista kao ličnog Spasitelja, morate zaboraviti sebe i pokušati da pomognete drugima. Pričajte o Božjoj ljubavi, govorite o Njegovoj dobroti, ispunite svaku dužnost koja se pojavi. Nosite teret duša na svom srcu i svim sredstvima u vašoj moći, nastojte da spasite izgubljene. Kada primite Božji Duh – Duh nesebične ljubavi i rada za druge – rašćete i donećete rod.”(Elen Vajt, Hristove očigledne pouke, 67-69)

Kako dakle izgleda plod? Kao generacija čekaoca Hrista, mi moramo posedovati ljubav, radost, mir, trpljenje, dobrotu, milost, veru, krotost, uzdržanje (Galatima 5:22-23)

To je ono što Bog traži. Hristos još uvek čeka da se manifestuje u svojoj crkvi, medju svojim narodom. Njegovo odlaganje dolaska znači da On ne vidi rod spreman za žetvu.

Možda ima sporadičnih plodova, ali On ne vidi kompletnu sliku u našim srcima. I ne možete reći: “Imaću samo odabrane plodove duha.” Oni svi idu zajedno, u paketu.

“Hristos čeka sa žarkom željom da se manifestuje u Svojoj crkvi. Kada se Hristov karakter savršeno reprodukuje u Njegovom narodu, onda će On doći da ih uzme kao Svoje.” (Ibid.)

Prestanite da pravite izgovore za svoj nedostatak vere. Prestanite da pravite izgovore za to što ne volite svoje neprijatelje. Prestanite da pravite izgovore za to što ste stalno mrzovoljni. I gubitak temperamenta, manjak strpljenja, nedostatak krotosti i blagosti, sve je to dokaz nedostatka vere u Božja obećanja, da nas može spasiti od svake zle sklonosti u našim životima.

Privilegija je svakog hrišćanina ne samo da čeka, već i da najavljuje dolazak Gospoda Isusa Hrista. Da su svi koji propovedaju Njegovo ime, donosili rod Njemu na slavu, kako brzo bi ceo svet bio zasejan semenom Jevanđelja. Ubrzo bi poslednja velika žetva bila zrela, i Hrist bi došao da prikupi dragoceno žito.  Drugim rečima, da je svet u nama video pravu silu delovanja Božjeg duha, da je video da imamo istinsku Božju ljubav i radost i mir, trpljenje, krotost, uzdržanje, itd, oni bi zapravo bili zainteresovani za ono što mi imamo. Ali, svetovnost, neverje, razdori, opadanja, ljubomore, manjak posvećenja među Božjim narodom – sve to nas je zadržalo na ovom svetu.

Ne čeka Bog da Amerika proglasi nedeljne zakone niti bilo šta drugo. Bog čeka da “žetva sazri” a onda će se odigrati sve što treba da se odigra, a što je prorečeno u Pismu, ukazujući nam na Hristov povratak.

Bog čeka na Svoj narod koji će pun Njegovog Duha objaviti svetu istinu o Njegovom karakteru, objaviti ljudima radosnu vest i pozvati narod da stanu na stranu Hrista, na stranu Pobednika. Bog čeka da Njegov narod postane zreo za žetvu i tada će Sin Božji proglasiti konačnu pobedu nad grehom.