Nedavni dogadjaji u Turskoj i Siriji, pokrenuli su mnoge da upućuju svoje “molitve” Bogu za ljude koji su stradali u strahotama razornih zemljotresa. Svakako za pohvalu, jer nas Sveto Pismo uči da se trebamo moliti za “sve ljude” (1.Timotiju 2:1). Takva vrsta molitve, molitva za druge, naziva se “posrednička molitva” – to jest, ja kao pojedinac “posredujem” za nekoga pred Bogom. Da li je dovoljno samo “izgovoriti” molitvu za drugu osobu? Da li je potrebna neka određena priprema? Kako izgleda i šta treba da sadrži molitva za drugoga? Kako se ona razlikuje od “lične molitve”, molitve koju ja upućujem Bogu za sebe?
Kada je reč o “ličnoj” molitvi, jedno od najčešćih pitanja koje mi ljudi postavljaju je: “Zašto je potrebno da se molim ako Bog već sve zna?” Problem definitivno leži u tome što se fokusiramo samo na jedan aspekt molitve – očekivanje da se Bog pobrine za naše materijalne potrebe. Molitva je ipak nešto mnogo više od toga. Ona je nešto što se mora “iskusiti”, a ne “definisati”.
Mnogi medju verujućim ljudima kažu: “Molitva je za mene proces kojim od Boga dobijam pomoć za rešavanje svojih problema.” Zvuči sebično, zar ne? Da li je to sve čemu molitva služi? Da “trljanjem lampe” ili “mahanjem čarobnim štapićem” dobijemo ono što mislimo da nam je potrebno?
Prvi cilj molitve je sastanak izmedju čoveka i Boga. To su trenuci kada ostavljaš sve sa strane i neguješ zajednicu druženja sa Bogom.
Drugi cilj molitve je da čovek razgovara sa Bogom i Bog sa čovekom. Koliko često vam se desilo da se vaša molitva svodi na obaveštavanje Boga o određenim činjenicama, uz brzu molbu za pomoć, posle čega žurno odlazite, ne dajući Bogu priliku za odgovor?
Trebalo bi da znamo da za naše probleme ili naše potrebe Bog ne saznaje tek kada mu ih mi iznesemo u molitvi. On je bio uz nas istog momenta kada su problemi nastali. I ne samo to – Bog je taj naš problem video mnogo pre nego se on desio. Bog obezbeđuje rešenje istog trenutka kada se problem pojavio, čak i ranije. “I pre nego poviču, ja ću se odazvati; još će govoriti, a ja ću uslišiti” (Isaija 65,24). Sa druge strane, postoji pravilo koje je sam Bog ustanovio, i tiče se velikog dara datog nama ljudima – čovekove slobodne volje. Bog poštuje svako naše pravo izbora i u većini slučajeva neće primeniti Svoje rešenje osim ako za to nije pozvan. Tu na scenu stupa molitva – ona je ta koja poziva Boga i daje mu “pristup” problemu kako bi On mogao da primeni svoje rešenje. “Sastavni deo Božjeg plana je da nam, u znak odgovora na molitvu vere, podari ono što nam ne bi pružio da nismo na taj način tražili” (“Velika Borba”, str. 525).
Sada, kada smo nešto rekli o “ličnoj” molitvi, hajde da kažemo i par reči o “posredničkoj” molitvi, molitvi “za druge” na koju ovih dana svi na društvenim mrežama pozivaju.
Dok je “lična” molitva naše vreme sa Bogom koje mi koristimo da od Gospoda tražimo za sebe da nam se Bog smiluje radi naših greha, kada tražimo oproštaj za naše grehe, snagu i mudrost da u budućnosti ne ponavljamo iste greške, kada tražimo od Boga posvećenje ili neku specifičnu potrebu za naš život, “posrednička” molitva je kada se mi “sastajemo” sa Bogom i pozivajući se na Sina Božjeg kao našeg Zastupnika pred Bogom i tražimo da Bog interveniše u nekoj određenoj situaciji u životu druge osobe. Kod “lične” molitve – Bog čini nešto za nas, a kod “posredničke” molitve Bog čini nešto za drugu osobu “preko nas”. I ovde je suštinska razlika. Kada se molimo za druge – stavljamo se Bogu na raspolaganje. Ne možemo samo tek tako izgovoriti molitvu za nekoga i nastaviti dalje. Molitva zahteva akciju. Bez toga – molitva je “nedelotvorna”. Čovek mora saradjivati sa Bogom ukoliko želi ispuniti Njegovu volju.
Zato, kada se molite za druge, dobro razmislite kako ćete tu molitvu i taj “plan” koji ste napravili sa Bogom – sprovesti u delo. Molitva nije “jednosmerna” ulica. Sačekajte da i Bog kaže šta ima. Moramo prestati da samo “diktiramo” Bogu i da Mu “zapovedamo” ili “dajemo savete” šta bi On to trebalo da učini. Nije li ovo apsurd, a radimo to svakoga dana? Sačekajte da čujete Njegov plan, Njegovu volju, Njegove savete za sebe, za one za koje se molite.
Postavite ispravne prioritete u svojim molitvama i tada ćete “doživeti, iskusiti molitvu”. Kada čovek traži “neprolazne” stvari kao što su pravda, principi nebeskog carstva, čistoća karaktera, vera, duhovni darovi, itd. – sve ostalo, materijalne potrebe, dolaze od Boga jer “Otac nebeski zna šta nam je potrebno”.
“Ne brinite se, dakle, i ne govorite: Šta ćemo jesti? Šta ćemo piti? Šta ćemo obuci? Za sve to brinu se neznabošci. Zna Otac vaš nebeski da vam treba sve to. Nego ištite najpre carstvo Njegovo i pravednost Njegovu, a sve ovo ostalo – dodaće vam se.” (Jevandjelje po Mateju 6:31-33)
Peshcanik 
Leave a comment