Oslobadjajuća presuda

Okviri u koje postavljamo odredjene istine su bitni, ne samo zbog njihovog razumevanja, već i njihovog kasnijeg implementiranja u praktičnom životu. Da su okviri važni, potvrdio je i sam Hristos sledećim rečima:

“Niko ne sipa novo vino u stare mehove.” (Jevandjelje po Marku 2:22)

Mi verujemo da smo voljeni od strane našeg nebeskog Oca isto onoliko koliko je voljen i Njegov Sin. Zato je dobro da na samom početku istaknemo koliko je važno da ova istina preplavi naš um i postane deo našeg bića, jer u suprotnom – nije moguće ispravno shvatiti koncept suda, kao uostalom, nijednu drugu bibljsku istinu. Ako mene pitate – sve polazi od dobrog razumevanja Božjeg karaktera, savršeno otkrivenog u životu i misiji Njegovog Sina. Jedan od mojih omiljenih tekstova u Svetom Pismu, koji ističe važnu Božju osobinu bez koje je gotovo nemoguće razumeti pojam suda, nalazi se u Jevandjelju po Jovanu 17:23, i deo je Hristove molitve:

“Ja u njima i Ti u Meni, da budu savršeno jedno i da svet pozna da si me Ti poslao i da si ih voleo kao što Mene voliš.“

Sećam se trenutka kada sam dozvolio ovim mislima da osvoje moj um. Zbog prethodnih 30 godina života, gde je moj prostor za razmišljanje bio ograničen samo na “kutiju” sačinjenu od tradicija, ljudskih pretpostavki i naravno – subjektivne teologije, trebalo mi je vremena da shvatim da, ukoliko me Bog voli i želi da me vidi u Svom carstvu, onda On ne može biti neko ko u isto vreme želi da mi presudi, kazni i uništi. Za mene je to bilo novo vino, i morao sam da radim puno na tome da tom vinu obezbedim nove mehove. Jer, radi se o dijametralno suprotnim realnostima. Sve, i kada bi hteli, ideje da je Bog istovremeno pun ljubavi sa jedne strane, i želje da ubija zbog neposlušnosti sa druge strane – ne mogu ići zajedno. Sa prihvatanjem biblijske istine da Bog voli čoveka i da nema tendenciju da uništava ljude, prirodno se pojavljuje sledeće pitanje: “U redu, ako Ti Bože ne ubijaš ljude, to znači i da im ne sudiš?” Jer da bi nekoga kaznio – moraš mu prvo suditi. Ovo dvoje uvek idu zajedno. Zato je pravi trenutak da zaronimo dublje u Sveto Pismo i potražimo neke odgovore. Pogledajmo sledeći tekst u Jevandjelju po Jovanu 3:17:

“Jer Bog nije poslao svog Sina da sudi svetu, nego da bi se svet mogao spasiti kroz Njega.”

Ono što mora biti naglas rečeno jeste da današnja hrišćanska crkva, nažalost, ne objašnjava istinu o sudu baš potpuno ispravno. Ja sam odrastao u hrišćanskoj sredini, i ono što sam naučen i što sam razumeo da je praksa mnogih hrišćana jeste da Bog postupa po sledećem principu – ako ti ne uradiš ovo, onda ću Ja tebi uraditi ovo. Da, pomoći ću ti, daću ti Svog Duha, ali ako Me ne poslušaš – sledi ti kazna. Zar ovo ne izgleda kao pretnja? Iako “u zvaničnim papirima” ne piše tim rečima, religiozna praksa velike većine hrišćana otkriva čemu crkveni lideri i moderni teolozi poučavaju svoje vernike. Strah koji se primećuje svaki put kada se spomene sud ili neki dogadjaj u kontekstu poslednjeg vremena – rezultat je upravo nerazumevanja načina na koji se proces suda odigrava. Neverovatno je da mnogi koji se smatraju Hristovim sledbenicima veruju da je Hristov Otac i naš nebeski Otac istovremeno izvor i života i smrti. Mnogi, nažalost, vide Boga kao nekoga ko kaže – Ako ne prihvatite Mog Sina – moraću da vas ubijem. Kakva tragedija u koju mnogi upadaju, i to dok čitaju Pismo i reči koje jasno otkrivaju istinu da Otac nije poslao Svog Sina da presudi svetu, nego da svet dobije šansu za izbavljenje. Jevandjelje po Jovanu 3:18 nam dodatno objašnjava kako funkcioniše princip suda:

“Koji u Njega veruje ne sudi mu se, a koji ne veruje – već je osudjen, jer nije verovao u ime jedinorodnog Sina Božjeg.”

I onda dodje trenutak kada jednostavno počinjete da vidite ovaj tekst u svoj njegovoj lepoti. Ne mogu da zaboravim tužan momenat koji se desio pre više godina, kada su starešine zajednice u kojoj sam odrastao i u kojoj sam vaspitavan, od mene zahtevali da se odreknem Hrista time što ću negirati Njegovo sinovstvo. Bilo je bolno suočiti se sa činjenicom da lideri crkve ustaju protiv istine koju bi trebalo da ističu. Poricati da izmedju Boga i Hrista postoji odnos Oca i Sina u bukvalnom smislu, ravno je samoubistvu, jer nam Pismo kaže: “Ko ima Sina Božjeg ima život, ko nema Sina nema života.” (1.Jovanova 5:12) Svaka osoba koja veruje u Njegov karakter – ne podleže sudu, ali onaj koji ne veruje u Njegov karakter – već je osudjen. Kako znamo da se radi o Hristovom karakteru? U tekstu se spominje Isusovo ime, a poznato nam je da je ime sinonim za karakter u Pismu. Kako ćemo onda ovo razumeti? Svima nam je poznat tekst u Jevandjelju po Jovanu 5:22 i 8:15:

“Jer Otac nikome ne sudi, nego je sav sud dao Sinu.”

“Vi sudite po telu, Ja ne sudim nikome.”

Mnogi, kada čuju ove tekstove, ali poznaju površno Bibliju, kažu – ali čekaj, treba pročitati i Jevandjelje po Jovanu 8:16, pa evo da i taj stih uvrstimo u naše razmišljanje:

“No, ako i sudim, sud je moj istinit;”

Oni koji se ovde zaustave sa čitanjem, sa neobičnom (rekao bih čak i zastrašujućom) radošću znaju da uzviknu – “Vidite, Hristos ipak sudi!” Ali, hajde da pogledamo šta On sudi? Jevandjelje po Jovanu 8:16-18:

“Nisam sam, nego ja i Otac koji me je poslao. A i u zakonu vašem stoji napisano da je svedočanstvo dvojice ljudi istinito. Ja svedočim za sebe, a svedoči za mene i Otac koji me je poslao.”

Ako pažljivo posmatramo, jasno ćemo videti da Hristos daje sud o svojoj ličnoj misiji. On veruje da ga je Bog poslao na zemlju i ne sudi nikome lično ovde. Njegov sud je u ovom kontekstu vezan za ono za šta ga je Otac poslao da uradi. Hristos govori o Svom poslanju. I s obzirom da su Hristove reči nedvosmislene, prividan problem se pojavljuje kada pokušamo objasniti tekst iz Propovednika 12:14:

“Jer će svako delo Bog izneti na sud i svaku tajnu, bila dobra ili zla.”

Ovde se prilično jasno kaže da će Bog na sud izneti svako delo, i svaku tajnu stvar. Kako razumeti ovaj tekst ako nas je do ovoga trenutka Pismo uveravalo da ni Otac ni Sin nikome ne sude? Kada sam ranije čitao ove tekstove, razumeo sam ih u kontekstu da će nam Bog suditi za sve što smo radili u životu. Medjutim, da li je zaista tako? Govori li ovaj tekst da je Bog taj koji sudi? Odgovor se nazire u Jevandjelju po Mateju 12:36:

“A ja vam kažem da će za svaku praznu reč koju kažu ljudi dati odgovor u dan strašnog suda.”

Dakle, Pismo nam govori da ćemo za sve što kažemo, morati da položimo račun, na dan suda. Nekada sam ja to razumeo ovako – moraću da se suočim sa Bogom licem u lice i da Ga pustim da mi sudi. Koliko samo štete može da napravi površno čitanje Svetog Pisma?! Osvrnimo se na tekst u 2.Korinćanima 5:10:

“Jer nam se svima valja javiti na sudu Hristovom, da primimo svaki šta je koji u telu činio, ili dobro ili zlo.”

Očigledno je da svako od nas mora proći proces koji se u Pismu naziva sud Hristov. Hajde da vidimo malo detaljnije o čemu je ovde reč. Jevandjelje po Jovanu 12:47:

“I ko sluša moje reči i ne veruje, Ja mu neću suditi; jer Ja ne dodjoh da sudim svetu, nego da spasim svet. Ko Mene odbacuje i ne prima Moje reči – ima svog sudiju: reč koju Ja govorih ona će mu suditi u poslednji dan.”

Evo obrazca za proces suda. Isus kaže – neću Ja suditi, već reči koje sam ja izgovorio. Kako ovo funkcioniše? Jevandjelje po Mateju 7:2:

“Jer kakvim sudom sudite, onakvim će vam se suditi; I kakvom merom merite, onakvom će se i vama meriti.”

I ovo sam nekada razumeo kao – onako kako ja sudim ljudima, tako će i meni Bog suditi. Medjutim, već smo čitali nekoliko tekstova koji kažu da Bog nikome ne sudi. Sudiće nam samo reči koje je Isus izgovorio. Dalje smernice za razumevanje koncepta suda nalazimo u Jevandjelju po Jovanu 8.3:

“A književnici i fariseji dovedoše k Njemu ženu uhvaćenu u preljubi…”

Dogadjaj poznat svima koji čitaju Sveto Pismo. Imamo ovde jednu ženu kojoj se sprema sudjenje. Logično pitanje koje postavljamo jeste – ko je ustanovio ovaj sud? Da li je Isus uspostavio i organizovao ovo sudjenje ili fariseji? Fariseji. Evo šta oni kažu:

“…Učitelju! ova žena je uhvaćena u preljubi, a Mojsije nam u zakonu zapoveda da takve ubijamo kamenjem; a šta ti kažeš?”

Sled događaja nas može iznenaditi, i stoga, kako bismo razumeli šta će se ovde desiti, moramo se prisetiti biblijske istine o ljudskom srcu. Pismo nam kaže da su naša srca u stvari knjige gde se sve zapisuje, svi naši gresi. Jeremija 17:1:

“Greh je Judin zapisan gvozdenom pisaljkom i vrhom od dijamanta, urezan je na ploči srca njihovog i na rogovima oltara vaših…”

Dakle, svaki greh koji počinimo, upisuje se na naša srca. Upravo su ljudska srca one knjige koje se na sudu otvaraju. Ljudi veruju da na nebu postoje bukvalne knjige, ali Božja reč je prilično jasna po ovom pitanju. Naši životi, naši karakteri, naša srca (metaforično) je ono što se posmatra. Mi svi živimo zahvaljujući Hristovom životu. I svaki greh je plaćen Njegovim životom. Stoga svaki greh koji počinimo je zapisan i na Njegovom srcu takodje. Jer ako je greh zapisan samo na našem srcu, mi bismo mogli da ga poreknemo, ali uvek postoji više zapisa. Kod nas, kod Hrista i ti zapisi se medjusobno slažu. Zato kada dolazimo Hristu, moramo da Mu predamo “knjigu” svog života. Jer sve što smo radili – zapisano je i u Njemu. Ne možete ništa da poreknete. Ne možete ništa da sakrijete. Suština je da shvatimo da se naši gresi zapisuju na našem srcu i da Bog čita naša srca kao otvorenu knjigu. Rimljanima 7:14 nam dodatno pojašnjava:

“Jer znamo da je zakon duhovan; a ja sam telesan, prodan pod greh.”

Šta znači da je zakon duhovan? Kada razmišljamo o zakonu, treba imati u vidu da je zakon prepis Božjeg karaktera. Reč je, dakle, o duhovnim vrednostima. To znači da se radi o odnosu, stvarima vezanim za srce, karakter, ličnost. Svi mi možemo da se setimo nekih dogadjaja, misli ili reči decenijama unazad. Zašto je to tako? Zato što je sve to zapisano u nama. Isto tako, u istoriju našeg života uključeni su i andjeli.

“Jer andjeli Gospodnji stanom stoje oko onih koji se Njega boje, i izbavljaju ih.” (Psalam 34:7)

Andjeli su stalno oko nas i beleže svaki naš postupak, ali ne olovkom, već svojim očima. I oni ne pamte te stvari vezane za naše živote kako bi nam sudili. Taj zapis se dešava automatski jer su oni konstantno sa nama, uz nas. Tako i andjeli imaju u sebi kompletan zapis našeg života jer su svedoci svakog našeg postupka. Medjutim, oni ne prikupljaju podatke o nama kako bi nas osudili i uništili. Oni su posvetili svo svoje vreme kako bi nas čuvali i pomogli nam da budemo spašeni iz sveta greha. Oni nas štite od sotone. Ovo je samo još jedna od činjenica koja nam pomaže da objasnimo o kakvim knjigama se radi u kontekstu suda.

Čitali smo da je zakon duhovan, i to je razlog zašto su i zapisi našeg života duhovni. Zapisi na našem srcu. Ovo nas stavlja u poziciju da sud sagledamo iz jednog potpuno drugačijeg ugla. Mali rog (pojam iz proročanstava) je taj koji nam je nametnuo današnji sistem shvatanja sudjenja. Lideri rimske crkve su koristili ovaj sistem pravde i zakona, i to je razlog zbog kojeg mi čitamo Bibliju sa pogrešnim konceptom suda. Kako ovo funkcionše?

Da li vam je poznat princip po kome je Martin Luter živeo? Zove se Korum Deo – živeti uvek u Božjoj prisutnosti. Ja sam taj koji donosim sud o sebi, ali uvek u Božjoj prisutnosti. Ideja ogledala. Ovo je pincip koji ga je naveo da kaže: Ja živim u Božjoj prisutnosti, i ako ja odbacujem ono što me Bog uči, moja savest će me osuditi. To je ono kako je Luter shvatao. Apostol Pavle je delio isto razmišljanje sa Luterom. Pogledajmo tekst u Rimljanima 2:15:

“Oni dokazuju da je ono što je napisano u srcima njihovim ono što zakon nalaže, budući da im savest svedoči, i misli medju sobom tuže se ili pravdaju.”

Naša savest je ta koja nas osudjuje ili nas opravdava. I ovo je u vezi sa sledećim tekstom zapisanim u Rimljanima 2:16:

“To će se očitovati na dan u koji će, po mom evandjelju, Bog po Isusu Hristu suditi ono što je sakriveno u ljudima.”

Ko donosi sud na kraju? U kontekstu svih biblijskih tekstova koje smo naveli – vidimo da je čovek taj koji u svetlosti Božjeg zakona i Hristovih reči donosi presudu o svom životu. Otac i Sin su tu samo da na našu odluku i na naš izbor stave pečat. Bog “neće reći nijednu reč”, to će učiniti naša savest. Kako to možemo da znamo? Sveto Pismo nam to govori. Mi smo ti koji sudimo, koji donosimo presudu i to je kraj procesa. Stoga su Rimljanima 2 i Jevandjelje po Jovanu 8 veoma važni za razumevanje ovog pitanja.

Vratimo se na kraju na dogadjaj vezan za ženu uhvaćenu u preljubi. Isus nije izgovorio nijednu jedinu reč. Vidimo Ga samo kako piše po zemlji grehe onih koji su hteli da joj sude i presude. Mi smo načinjeni od zemlje i Isus upravo “po zemlji” piše Svoje reči. Verujem da sada već možete da vidite simboliku i jasnu poruku koju Hristos šalje. On kaže – Moje reči će vam suditi. Koje su to najčešće Isusove reči koje srećemo u Pismu – deset zapovesti. On ispisuje njihove grehe, ispisuje reči koje fariseje i književnike podsećaju na zakon i deveti stih nam kaže šta se desilo – bili su osudjeni od svoje savesti, i jedan po jedan su otišli, počevši od starešina. Ovde možemo da vidimo da smo mi ti koji sudimo sami sebi u svetlosti Božjeg zakona, a one su se manifestovale u Isusovom životu.

ISTRAŽNI SUD

Kada govorimo o sudu, ne možemo a da se na kratko ne osvrnemo na sud usmeren na svakog pojedinca, biblijskim rečnikom – istražni sud. Zašto je važno pitanje šta je to istražni sud? Sada kada smo razumeli principe kako sud funkcioniše, hajde da pogledamo nekoliko tekstova u knjizi proroka Danila 7:8-10:

“Sud sede i knjige se otvoriše.”

U priči o Mariji, ženi koja je uhvaćena u preljubi, ko je pozvao na sud? Fariseji. Čovek. Ko ovde poziva na sud? Da pogledamo Otkrivenje 6:10, tekst koji takodje govori o sudu u koji je Bog uključen, i principi su identični:

“I povikaše glasom velikim govoreći: Dokle, Gospodaru sveti i istiniti! Ne sudiš i ne kaješ krv našu na onima što žive na zemlji?”

Ko ovde poziva na sud? Ljudi. Pozivaju Boga da sredi nepravdu. Mali rog je taj koji govori velike reči, dok sa druge strane Bog ne izgovara nijednu. Danilo 7:11:

“Tada videh radi glasa velikih reči koje govoraše onaj rog; I gledah dokle ne bi ubijena zver i telo joj se raščini i dade se da izgori ognjem.”

Nije Bog taj koji je doneo presudu. Zver je ta koja je presudila sama sebi radi reči koje je govorila. To su bile posledice zbog kojih je samo predana ognju. Kako onda razumemo šta je istražni sud? U istražnom sudu mi vidimo sliku u kojoj čovek rešava svoj problem. Ono što mi podvlačimo kao veoma važnu tačku jeste da nam Bog pokazuje istražni sud ne kao deo “novog zaveta”, već kao deo “starog zaveta”, u kome se očituju svi naši gresi, kako bi blagodat mogla biti još veća (termini “stari i novi zavet” ne označavaju vremenske periode, već, u skladu sa učenjem Svetog Pisma, označavaju način života, duhovno iskustvo, stanje srca). Istražni sud nam pokazuje ko smo mi i šta mi mislimo o Bogu, odnosno, kako Ga mi vidimo i doživljavamo. Bog nam je dao ovo učenje kako bi nam pomogao da malo bolje zavirimo unutar sebe i da pronadjemo način da sebe ne postavljamo za sudije svojim bližnjima.

Savremeno adventističko učenje o sudu (uzimamo za primer savremenu adventističku telogiju [ne učenje njenih pionira] jer se ona u hrišćanskom svetu najozbiljnije bavi tematikom suda) – je potpuno drugačije, u odnosu na sve ovo što smo do sada rekli, jer nam prikazuje Hrista i Boga kao sudije, a to, u kontekstu tekstova koje smo čitali, implicira da Isus laže. On (Hristos, Sin živoga Boga) kaže da Njegov Otac nikome ne sudi, a i za Sebe kaže da nikome ne sudi. Ako pažljivo čitamo Danilo 7, videćemo da Bog nije izgovorio nijednu reč za vreme trajanja sudskog procesa. Kako smo to mogli da ne primetimo?! To me je podsetilo na učenike koji su osudili onu ženu hananejku. Kada je došla Hristu i tražila da izleči njenu ćerku, Isus nije rekao nijednu reč i prvo što su učenici pomislili bilo je da ju je Isus osudio. Potpuno istu sliku vidimo i u Danilu 7. Učenici su tada samo pokazali šta se nalazi u njihovim srcima. Kada ovo razumemo, kada vidimo da Bog nije kao mi ljudi, koji po prirodi volimo da osudjujemo druge – ne možemo ostati ravnodušni. Istražni sud sada radi savršen posao u mom i tvom srcu. On nas nagoni da pobedimo i da pobegnemo od ovakvih stvari. Izbavlja nas od osudjivanja drugih ljudi. Ovo je zaista velika i važna istina. Nažalost, veoma mali broj ljudi razume ispravno ovu temu vezano za sud. Istražni sud se može razumeti jedino u svetlu ispravnog razumevanja dva zaveta i Božjeg karaktera. Dakle, šta je svrha starog zaveta? Stari zavet je taj koji postavlja dijagnozu našeg problema. Osoba koja čuje reč Gospodnju ali je ne izvršuje, je “čovek koji gleda svoje lice u ogledalu, pa ode i odmah zaboravi kakav je bio” (Jakov 1:23-24). Stari zavet je dizajniran da nam pokaže kakvi smo mi u stvari. U starom zavetu mi možemo da vidimo ko smo. U novom zavetu, Bog ne kaže ništa (slika iz Danila 7). Jer, kako sudite tako će vam se suditi. Da je ovo istina, potvrdjuje apostol Pavle u Rimljanima 8:1:

“Nikakve dakle osude nema koji su u Isusu Hristu i ne hode po telu (stari zavet) nego po duhu (novi zavet).”

Mi moramo proći kroz istražni sud, ne možemo ga preskočiti. Svi mi smo živeli u telu. Zakon je taj učitelj koji nas vodi ka Hristu. To je duhovni put u kome čovek iz života u starom zavetu, prelazi u život u novom zavetu. Kada dodjemo ka Hristu – uživamo blagodat. I to i jeste jedna od svrha istražnog suda – da se blagodat umnoži. To je, možemo reći, “kruna”. Jedini način na koji možemo znati da je istražni sud za nas završen proces jeste kada prestanemo mi da budemo ti koji osuđujemo, odnosno, sudimo drugima. To je čišćenje svetinje.

Ako pogledate neke od biblijskih velikana vere koji su živeli mnogo pre Hristovog prvog dolaska na zemlju, videćete da su itekako poznavali principe dva zaveta. Primera radi, Noje nadje milost pred Bogom (1.Mojsijeva 6:8). Ovde vidimo život u novom zavetu u svoj njegovoj punini. Ovo je samo jedan od dokaza da mnogi ne razumeju ispravno zavete. Oni koji budu iskusili i preživeli muke Jakovljeve će biti upravo oni koji budu imali potpuno razumevanje ovih istina – istina o Božjem karakteru, istina o Ocu i Sinu, istina o zavetima, istina o sudu.

Ovo su praktične istine, i samo će svakodnevne životne situacije pokazati da li smo ih ispravno razumeli i prihvatili. Sve ovo može stati u rečenicu koju Isus izgovara na krstu – “Svoj duh stavljam u Tvoje ruke Oče” (Jevandjelje po Luki 23:46). Lepo je kada istina prodire duboko u naše umove i kada možemo da vidimo čistotu evandjelja, veličanstvenost u jednostavnosti radosne vesti, i kada u svom životu i životu svojih bližnjih posmatramo kako se blagodat neprekidno umnožava.