Hristos kao ogledalo

Kada u Jevandjeljima posmatramo Hrista, Njegov život i Njegovu službu – mi ustvari imamo priliku da vidimo pravu sliku nebeskog Oca. Isus je, dok je bio na zemlji, mnogo govorio o Svom odnosu sa Svojim nebeskim Ocem, i to toliko da se kod Njegovih učenika pojavila radoznalost i želja da vide tog Oca.

Iz pitanja jednog od Njegovih učenika, Filipa, možemo da zaključimo da je slika o Bogu u to vreme bila prilično zamagljena religioznom praksom i tradicijom (kao što je to i danas slučaj), i to je bio razlog što je jedan deo Hristove misije na zemlji bio da otkrije pravi Božji karakter. Na Filipovo pitanje i molbu da im pokaže Oca, Hristos odgovara: “Onaj koji je video Mene – video je Oca.” (Jovan 14:9)

Gotovo celu Svoju službu, Isus je proveo na teritoriji jevrejskog naroda. Medjutim, postoji zabeležen redak slučaj gde Hrista vidimo da odlazi u neznabožačku oblast – krajeve Tirske i Sidonske. Tamo će se sresti sa jednom ženom koja je odlučila da, ne gledajući na ukorenjeni ponos i predrasude izmedju njenog naroda i jevreja – zamoli Hrista da pomogne njenoj ćerki koja je imala problem sa demonima.

Do Hristovih ušiju stigao je vapaj i ove majke:

“…pomiluj me Gospode Sine Davidov! Moju kćer vrlo muči đavo.” (Matej 15:22)

Iako je srce Hrista bilo puno saosećanja, ono što će uslediti na prvi pogled izgledaće hladno i veoma grubo. Bila je to prilika da Njegovi učenici pre svega, a zatim i ostali koji su bili svedoci ovog dogadjaja, uvide kakvi su zaista i koliko im je neophodna promena uma i karaktera. Jevandjelista Matej nam kaže da Hristos nije reagovao na molbe i plač ove žene. Razlog ovakvom, naizgled čudnom, ponašanju – može se naslutiti već u sledećoj reakciji Njegovih učenika.

“I pristupivši učenici Njegovi, moljahu Ga govoreći: otpusti je, viče za nama.” (Matej 15:23)

Da je Isus odmah ispunio njen zahtev, kamena srca učenika ne bi bila razotkrivena. Jedan od razloga Njegovog ćutanja bio je da vidi kako će oni odreagovati. Hristovo ćutanje, protumačili su kao potvrdu svojih rasnih predrasuda. U isto vreme, Njegova tišina prema molbama ove žene, stavila je na probu i njenu veru. Hristos je ovde u praksi pokazao kako funkcioniše princip “ogledala”, a to je da čovek reflektuje na druge ono što se njemu nalazi u srcu.

“Budite pak tvorci reči, a ne samo slušači, varajući sami sebe. Jer ako ko sluša reč a ne tvori, on je kao čovek koji gleda lice tela svojega u ogledalu; jer se ogleda pa ode, i odmah zaboravi kakav je bio.” (Jakov 1:22-24)

Učenici jesu prihvatili poziv i išli su za Njim, ali njihova srca nisu bila potčinjena principima nebeskog carstva kojima ih je Hristos poučavao. To ih je činilo samo slušačima, ali ne i tvorcima reči. U Finikiji, Isus je pred njima stajao kao “ogledalo” u kome su mogli da pogledaju sebe, svoje stavove, stanje svog srca i karaktera. Prividna Hristova nezainteresovanost za slučaj ove žene i njene ćerke, navela je učenike da Njemu pripišu svoje lične stavove i želje, i kao rezultat toga došla je molba Učitelju da ovu ženu nekako skloni jer im nije bilo prijatno u njenoj blizini.

“A On odgovarajući reče: Ja sam poslan samo ka izgubljenim ovcama doma Izrailjeva.” (Matej 15:24)

Ovakav odgovor malo ko je očekivao, ali on je bio potreban kao proba da bi se videlo da li su učenici ispravno shvatali Njegovu misiju, ali i da bi se dokazala vera ove žene. Bilo je i više nego očigledno iz nastupa Hristovih učenika da su zaboravili svedočanstvo Jovana krstitelja:

“Gle, Jagnje Božje koje uze na Sebe grehe sveta…” (Jovan 1:29)

Isus je bio Spasitelj celog sveta, a ne samo doslovnih jevreja. Više puta je Hristos to pokazao za vreme svoje službe. Sinonim “Izrael” ostaće u upotrebi za svakoga ko prihvati dar spasenja. Apostol Pavle je o tome pisao:

“Jer ono nije jevrejin koji je spolja jevrejin, niti je ono obrezanje koje je spolja na telu; nego je ono jevrejin koji je iznutra, i obrezanje srca duhom, a ne slovima, to je obrezanje; kome je hvala ne od ljudi nego od Boga.” (Rimljanima 2:28-29)

Ova žena će pokazati da je istinski pobednik i pravi duhovni” izraelac”. Njena vera i dalje je bila nepokolebana, iako je stavljena na tešku probu:

“A ona pristupivši, pokloni Mu se govoreći: Gospode, pomozi mi!” (Matej 15:25)

Mnogi medju nama bi se verovatno već odavno okrenuli i otišli, ali ne i ova hananejka. Ona je i dalje istrajna, sa neverovatnom snagom vere. Hristos je čeznuo da je usliši, ali “nastava”, pre svega za Njegove učenike, još nije bila gotova:

“Ali On odgovarajući reče: Nije dobro uzeti od dece hleb i baciti psima.” (Matej 15:26)

Ova Hristova izjava, formulisana je na takav način da su rasne predrasude koje su učenici imali, bile stavljene na težak test. Istovremeno je i ova žena bila na ispitu. Imala je na raspolaganju mnogo opcija u ovom slučaju, medjutim, uradila je nezamislivo – prihvatila je da bude nazvana psom i pokazala čvrstinu svoje vere sledećim rečima:

“A ona reče: Da, Gospode, ali i psi jedu od mrva što padaju sa trpeze njihovih gospodara.” (Matej 15:27)

O ovom momentu napisane su mnoge knjige i ispričane mnoge propovedi – ko su psi, šta su mrve, šta je trpeza, ko su gospodari, itd. Medjutim, momenat koji vredi zapaziti je “vera koja ne odustaje i koja ne pušta dok ne dobije blagoslov”. Sigurno primećujete sličnost sa Jakovom i njegovom borbom koja je trajala celu noć, sve dok nije dobio blagoslov koji je želeo.

Ova žena hananejka, jakom verom suprotstavila se nacionalnim i društvenim preprekama koje su bile podignute izmedju jevreja i neznabožaca. I ne gledajući na obeshrabrenja, ne gledajući na okolnosti koje bi je mogle navesti da posumnja – pokazala je čvrsto poverenje u Hristovu ljubav i principe Njegovog carstva. Time je pružena jaka pouka da niko i ništa, osim našeg vlastitog izbora, ne može da nas spreči da postanemo učesnici u blagoslovima spasenja koji preko odnosa sa Hristom dolaze sa Božjeg prestola u naš život.

“Tada joj odgovori Isus i reče joj: O ženo! Velika je vera tvoja; neka ti bude kako hoćeš. I ozdravi kći njezina od onog trenutka.” (Matej 15:28)

Kakav “šamar” učenicima. Vera jedne hananejke, žene koju su nipodaštavali, sada je pohvaljena pred svima i nazvana je – “velikom verom”. Setite se samo nekih primera gde je Hristos svoje učenike nazvao “malovernima i strašljivima”. A sada – sada su stajali nemo pred verom jedne žene paganskog porekla.

Društvene razlike, i bilo koje druge razlike medju ljudima, mrske su Bogu. U očima našeg nebeskog Oca i Njegovog Sina – duše svih ljudi imaju jednaku vrednost.

Dogadjaj opisan u Jevandjelju po Mateju 15, prikazuje nam Hrista koji kao ogledalo stoji izmedju učenika, degradiranih društvenim i političkim netrpeljivostima sa jedne strane, i žene hananejke, sa druge strane – žrtve te iste netolerancije, koja se borila da pokaže da ima veru dostojnu svake “mrvice” koja pada sa trpeze Gospodara. Ogledajući se u Hristu, svako od njih posmatrao je ono što im se nalazilo u srcu.

Iste sile koje su sprečavale ljude da dodju Hristu pre skoro dve hiljade godina, deluju i danas. Gordost, predrasude, oholost – i danas podižu visoke zidove razdvajanja medju ljudima. Hristos, Njegov karakter i Njegova misija – još uvek se pogrešno predstavljaju čoveku i puno je onih koji su navedeni da pomisle da su isključeni iz službe evandjelja. Šta je istina u ovom slučaju? Istina je da ne postoji nikakva prepreka koju čovek ili sotona može da podigne, a da je vera ne može savladati. Reč Božja kaže:

“Koji god u Njega veruje, neće se postideti.” (Rimljanima 10:11)