U Očevom naručju

    Priča o izgubljenom sinu, spada u jednu od najpotresnijih parabola koju je Hristos ispričao, i obiluje mnogim simbolima i duhovnim poukama. Buntovno dete koje napušta svoje roditelje, tražeći nasledstvo još za života svoga oca – bila je nezamisliva realnost za tadašnji kulturološki mentalitet judeja. Koristeći slike u kojima se izražava jedno od najbolnijih odvajanja koje čovek može da iskusi, Sin Božji je pokušao da predstavi veliku božansku istinu koja se krije iza površinskog značenja ove priče.

“Neki čovek imaše dva sina, i mladji od njih reče ocu: Oče, daj mi deo od imanja koji meni pripada. I on im podeli imanje.” (Jevandjelje po Luki 15:11-12)

    Već kroz sam postupak mladjeg sina, Isus je svojim slušaocima preneo nekoliko poruka, u kojima će veoma detaljno opisati stanje u kome se čovek nalazi kada se odvaja od svog nebeskog Oca, ali i odnos nebeskog Oca prema Svom buntovnom detetu. Sam čin mladjeg sina je neprimeren, jer svojim traženjem imanja pre nego dodje vreme za to, on izražava ideju da je za njega otac već mrtav, i da mu nije stalo ni do očevih osećanja, niti do odnosa sa njim. Sa druge strane, interesantno, ne vidimo da se otac buni. Očigledno je da mu je ljubav prema sinu bila na prvom mestu. Nema konflikta. Ne vidimo očevu ogorčenost ili bes. Ne vidimo ni prekor prema mladjem sinu zbog njegovog ponašanja. Pravu emociju oca, Isus će nam otkriti tek na samom kraju priče i time pokazati istinsku prirodu Svog nebeskog Oca, što i jeste jedan od ciljeva ove parabole.

“I potom do nekoliko dana, pokupi mladji sin sve svoje, i otide u daleku zemlju; i onamo prosu imanje svoje živeći razvratno. A kad potroši sve, postade velika glad u onoj zemlji, i on se nadje u nevolji.” (Jevandjelje po Luki 15:13-14)

Mladji sin iz ove priče, nije distancirao sebe od oca onog trenutka kada je sa svojim imanjem napustio svoj dom, već njegovo odvajanje počinje onog momenta kada se u njemu pojavila želja da “dobije svoj deo”. Zvuči poznato? (Isaija 14:12-14; Jezekilj 28:12-15)  Ubrzo nakon što je u nekoj dalekoj zemlji (takodje slika udaljenosti čoveka od Boga, slika bežanja) ostao bez “imanja”, ovaj mladić počinje da radi kod jednog čoveka čuvajući svinje, a njegova glad je bila toliko velika da je jeo hranu koju jedu svinje, samo kako bi preživeo. Buntovnost prema živom ocu, bila je dovoljno skandalozna za jevrejski um, ali Isus podiže priču na još viši nivo i snova šokira Svoje slušaoce. Slikama u kojima opisuje ovog bludnog sina koji čuva svinje i jede njihovu hranu, Hristos želi da pokaže koliko duboko čovek može da padne kada napusti svog nebeskog Oca. Svinje i hrana koje su svinje jele, bila je metafora najdubljeg poniženja, sramote i  greha. Nezamisliv sunovrat. Iako je po dobitku svog dela od oca, mladji sin pomislio da je konačno “slobodan” i naizgled srećan – vrlo brzo je shvatio da mu je to odvajanje i želja za prolaznim vrednostima donela samo nevolju i gurnula ga u situaciju koja bi se mogla opisati frazom “…dotaći samo dno života…”. 

“A kada dodje k sebi, reče: Koliko najamnika kod mog oca imaju hleba, i suviše, a ja umirem od gladi! Ustaću i idem ocu svom, pa ću mu reći: Oče, sagrešio sam i protiv Neba i protiv tebe! Nisam više dostojan nazvati se tvojim sinom; primi me kao jednog od svojih slugu. I ustavši podje svom ocu…” (Jevandjelje po Luki 15:17-20)

Po tadašnjem kodeksu časti, mladji sin je svom ocu naneo veliku sramotu. Mali broj ljudi, čitajući ovu priču, razmišlja o ocu i njegovim osećanjima, jer se nekako sin nameće kao centar priče. Po tadašnjim zakonima, otac je imao pravo da za ovakav postupak “eliminiše” sina. Kamenovanje, koliko god nama danas izgledalo primitivno i surovo, predstavljalo je zakonsku sankciju prema onome ko je prekršio zakon, a svim ostalima opomena u “vaspitnom procesu”. Tradicija, uticaj paganskog okruženja i neposvećeni verski učitelji onog vremena, željni samo prilike da izvuku ličnu korist od naroda, potpuno su iskvarili sliku o Bogu medju tadašnjim naraštajem. Slika o surovom Bogu, koji kažnjava i ubija, reflektovala se u životima mnogih i povlačila je mnoge na taj isti put mržnje, osudjivanja i nemilosti prema bližnjima. Rasplet ove priče, mnoge je iznenadio.

“…a kada je još podaleko bio, ugleda ga njegov otac i sažali mu se, i potrčavši zagrli ga i poljubi.” (Jevandjelje po Luki 15:20)

Otac opaža svog sina još izdaleka. Čekao ga je, kao što nebeski Otac čeka Svoje dete da Mu se vrati. U susretu ovog oca i njegovog mladjeg sina, ne vidimo današnju sujetu. Nema prebacivanja. Nema nametanja krivice. Nema kritike. Nema kamenovanja. Jedino što otac pokazuje je ljubav koja radi u korist ovog bludnog sina. Videći njegovo pokajanje, naredjuje svojim slugama da mu vrate njegovo dostojanstvo kroz najlepše i najbolje odelo. Otac organizuje veselje u čast svog sina, jer je bio srećan prvenstveno što ga vidi – živog (Jevandjelje po Luki 15:22-24).  Koliko je velika i snažna ljubav koja može da bez prekora i kazne prihvati nekoga ko je zastranio, nekoga ko te se odrekao, nekoga ko te je povredio!

Taj dirljivi susret oca i mladjeg sina, je možda jedna od najlepših slika koja nam objašnjava razliku izmedju milosti i blagodati. Milost je dala bludnom sinu drugu šansu. Blagodat je za njega napravila gozbu. Blagodat Božja se pokazuje u tome što je Bog dao ono nebesko Najbolje, da bi spasio ono zemaljsko najgore.

Nije moguće zaobići i starijeg brata iz ove priče. Dok veselje zbog povratka mladjeg brata uveliko traje, stariji brat pristupa svome ocu iznoseći sve grehe svog mladjeg brata, pokušavajući da ubedi oca da greši i govoreći mu da njegov mladji brat nije dostojan ni da bude tu, a kamoli da mu se ukazuje tako velika čast. Uprkos nabrajanju grehova svog mladjeg sina, od strane svog starijeg sina, očeva ljubav ostaje nepokolebljiva. Oslobodjena je svake osude. Želeći da pouči i njega, otac kaže:

“Sine, ti si svagda sa mnom, i sve moje jeste tvoje. Trebalo je razveseliti se i obradovati, jer ovaj tvoj brat mrtav beše i ožive; i izgubljen beše i nadje se.” (Jevandjelje po Luki 15:31-32)

Ne znamo da li je stariji sin ušao na slavlje i radovao se zbog povratka i pokajanja svog brata. Priča ostaje nekako nedovršena, jer je Hristos želeo da fokus zadrži na očevoj reakciji na pokajanje njegovog sina i vrednosti koju ima jedna duša u očima nebeskog Oca, a svakome od slušaoca ostavio je da sami odluče šta će “stariji sin” uraditi. Ono što je Isus želeo da naglasi jeste da naš nebeski Otac ne broji ljudske grehe. Kada se čovek vraća u naručje svog nebeskog Oca, kada se kaje – dobija oproštenje i takvu blagodat koja će kod njega izazvati neopisivu ljubav prema Davaocu te blagodati. Možda ovde treba tražiti značenje Hristovih reči: “Zato ti kažem: opraštaju joj se mnogi gresi, jer je imala veliku ljubav; a kome se malo oprašta ima malu ljubav.” (Jevandjelje po Luki 7:47) 

Nedostatak svetla na sopstvene grehe i veličinu Božjeg oproštenja čini da naša ljubav i prema Bogu i prema bližnjima bude “mala”. Sa druge strane, duboka svesnost lične grešnosti i veličine Božje ljubavi koja nam je ukazana u Isusu Hristu, uveličaće i našu ljubav prema Ocu i Sinu, kao i prema onima koji se nalaze oko nas.

“Jer ste blagodaću spaseni kroz veru; i to nije od vas – dar je Božji.” (Efescima 2:8)

Božja blagodat grešniku koji se kaje daje velike blagoslove.

1. Spasenje – “I ja ću im dati večni život, i nikada neće izginuti, i niko ih neće oteti iz Moje ruke.” (Jevandjelje po Jovanu 10:28)
2. Opravdanje – “Opravdani verom, imamo mir sa Bogom kroz Gospoda svog Isusa Hrista…” (Rimljanima 5:1)
3. Dostup Bogu – “…da pristupimo, dakle, slobodno ka prestolu blagodati, da primimo milost i nadjemo blagodat za vreme kada nam zatreba pomoć.” (Jevrejima 4:14-16)