Hristova ljudska priroda

Kada govorimo o Hristovoj ljudskoj prirodi, morali bismo da se na kratko dotaknemo definicije greha. Da pogledamo šta Sveto Pismo kaže.  Jedna od najpreciznijih definicija koju možemo pronaći je zapisana u 1.Jovanovoj poslanici 3:4:

“…greh je bezakonje (anomia).” (1.Jovanova 3:4)

Greh podrazumeva svaki akt (to jest, misao, reč, delo, uopšteno govoreći – način života) suprotan Božjoj volji i principima koje je On uspotavio. To je želja da se živi bez zakona, van njegovih okvira (upravo grčka reč “anomia”, koja se koristi u ovom tekstu, to opisuje). Prirodno, čovek posmatra zakon kao određeno ograničenje i želi da ga se oslobodi na neki način. Samo u slučaju kada posmatramo zakon kao spoljašnji izraz Božijeg karaktera, tada to greh čini nečim mnogo više od samo formalnog kršenja odredjenih pravila. Greh je, dakle, način života potpuno suprotan Božjoj volji, to je posledica odvajanja čoveka od Boga kao Izvora života i na kraju rezultira konačnom smrću. Hristos je želeo da dokaže kako oni  koji imaju palu prirodu, mogu biti poslušni zakonu, (Očev karakter) suprotno onome što je sotona tvrdio, a to je da se zakon Božji ne može držati, predstavljajući na taj način samog Boga kao sebičnog i lišenog ljubavi prema svojim stvorenjima.

Kada je reč o našoj ljudskoj prirodi, pre svega, treba imati na umu da Sveto Pismo govori o “sveopštoj grešnosti čovečanstva” i o tome možemo čitati na gotovo svakoj stranici Svetog Pisma.

 U knjigama Starog zaveta, pronalazimo veliki broj tekstova koji se bave ljudskom prirodom. Evo nekih od njih. David piše:

„Gle, u bezakonju rodih se, i u grehu zatrudne mati moja mnom.” (Psalam 51:5)

I Solomun postavlja pitanje:

„Ko može reći: očistio sam srce svoje, čist sam od greha svojega?” (Priče 20:9)

„Doista nema čoveka pravedna na zemlji koji tvori dobro i ne greši.” (Propovednik 7:20)

Razmišljajući o čoveku i njegovoj prirodi, Jov je znao da kaže:

„Ko će čisto izvaditi iz nečistog? Niko.” (O Jovu 14:4)

U Novom zavetu takodje možemo pronaći dosta tekstova po ovom pitanju:

Apostol Pavle piše: „…jer svi sagrešiše i izgubili su slavu Božju” (Rimljanima 3:23), a apostol Jovan, u svojoj prvoj poslanici kaže:  „…ako rečemo da greha nemamo, sebe varamo, i istine nema u nama”. (1. Jovanova 1:8)

Ono što nas posebno interesuje jeste – Da li je grešnost nasleđena ili stečena?

U svojoj prvoj poslanici vernicima u Korintu, pročitaćemo Pavlove reči da: „…Po Adamu svi umiremo…” (1. Korinćanima 15:22). A u Rimljanima poslanici 5 poglavlju, apostol Pavle će to malo detaljnije objasniti sledećim rečima:  „…jer kao što kroz jednog čoveka dođe na svet greh, i kroz greh smrt, i tako smrt uđe u sve ljude, jer svi sagrešiše.” (Rimljanima 5,12)

Drugim rečima, čovek se već radja sa prirodom koja je oslabljena grehom. 

Baveći se problematikom naše ljudske prirode, apostol Pavle u Efescima 2:3 ističe da su pre obraćenja, oni koji su sada verni, tada bili „rođena deca gneva”, upravo kao i ostatak čovečanstva.

Da pogledamo kakvu prirodu je na sebe Hristos uzeo prilikom dolaska na naš svet.

Hristova ljudska priroda je tema koja je privlačila mnogo pažnje i rasprave među hrišćanima. Neka od pitanja koja se postavljaju su: Kako su se u Isusu mogle sjediniti dve prirode istovremeno? Da li je Isus imao grešnu ili bezgrešnu ljudsku prirodu? Da li je bio podložan iskušenjima i slabostima kao mi? Da li je mogao da sagreši?

Odgovori na ova pitanja nisu jednostavni, jer Biblija ne daje detaljan opis Hristove ljudske prirode. Međutim, ono što nam Sveto Pismo daje, jesu smernice i neke osnovne istine o tome ko je Isus i šta je trebalo da učini za nas, šta čini za nas i na osnovu toga dolazimo do zaključka o Hristovoj ljudskoj prirodi.  Evo nekih od njih:

• Isus je Božji Sin, koji je sa Ocem učestvovao u stvaranju ovog sveta, pa I samog čoveka (Jovan 1:1-3; 17:5; Kološanima 1:15-17).
• Isus je došao na zemlju da bi se utelovio, to jest da bi uzeo na sebe ljudsku prirodu i telo (Jovan 1:14; Filipanima 2:5-8; Jevrejima 2:14).
• Isus je bio rođen od žene, Marije, ali po delovanju Svetog Duha, tako da nije nasledio greh od Adama (Matej 1:18-25; Luka 1:26-38; Rimljanima 5:12-19).
• Isus je živeo savršenim i bezgrešnim životom, u potpunom poslušanju Ocu i Njegovoj volji (Jovan 8:29; Jevrejima 4:15; 1. Petrova 2:22).
• Isus je bio iskušavan u svemu kao i mi, osim greha. On je osećao glad, žeđ, umor, bol, tugu, itd. (Matej 4:1-11; Jovan 4:6-7; 11:33-35; 19:28; Jevrejima 2:17-18; 4:15).

Oko Hristove božanske prirode gotovo da nema dileme, ali zato oko ljudske prirode koju je uzeo, postoji mnogo pitanja i debate se oko toga vode vekovima. Ja ću uzeti mišljenje koje je nama najrelevantnije i sa najviše autoriteta nakon Svetog Pisma, misli Duha Proroštva, a isto tako ćemo spomenuti mišljenje Henrija Melvila (1798-1871), poznatog anglikanskog propovednika 19 veka.

Da pogledamo par tekstova na ovu temu:

“Da bi doneo nadu čoveku, i spasio ga od potpunog uništenja, On (Hristos) je ponizio sebe da bi uzeo ljudsku prirodu, da bi, sa Njegovom božanskom silom kombinovanom sa ljudskom, mogao dosegnuti čoveka tamo gde on jeste. On dodjeljuje palim Adamovim sinovima i kćerima moć koju oni sami po sebi ne mogu imati, da u Njegovo ime oni mogu savladati Sotonska iskušenja”. (“The Temptation of Christ,” Review and Herald, August 4, 1874)

„Ljudska priroda Sina Božjega nama znači sve. Ona predstavlja zlatni lanac koji našu dušu spaja sa Hristom, a preko Njega sa Bogom. Ovo treba da bude predmet našeg proučavanja… Proučavanje predmeta o Hristovom utelovljenju predstavlja plodno polje, i istraživaču koji duboko kopa, tražeći istinu kao skriveno blago, isplatiće se uloženi trud.” (EGW, 1SM, 244)  

“U Njemu nije bilo greha nad kojim bi Sotona mogao izvojevati pobedu, nije bilo slabosti niti nedostataka koje je mogao koristiti kao svoju prednost. Ali, mi smo po prirodi gresni, i naš posao je da očistimo hram duše od svake nečistoće.” (“God’s Willingness to Save,” Review and Herald, May 27, 1884)

Slična izjava je i sledeća:

“Hristos je savršena Božja slika sa jedne strane, i savršeni primer bezgrešnog čovečanstva sa druge strane. Tako je On kombinovao božanstvo i čovečanstvo”. (“Wholehearted Service,” February 10, 1898, Manuscript 16, 1898, Ellen G. White Estate, Inc., Silver Spring, Maryland).

Treba spomenuti i pismo koje je Elen Vajt napisala bratu Bakeru, i ono je odličan primer njenog razumevanja ove teme:

“Budi…veoma pažljiv kako se odnosiš prema ljudskoj Hristovoj prirodi. Nemoj Ga predstaviti pred ljudima kao čoveka sa sklonošću prema grehu… On (Isus) je uzeo na sebe ljudsku prirodu, i bio je kušan u svim tačkama po kojima je ljudska priroda kušana.

 On je mogao da pogreši; mogao je da padne, ali ni jednog trenutka u Njemu nije bilo zle sklonosti (sklonosti prema grehu)…  Brate Baker, izbegavaj svako pitanje u odnosu na Hristovo čovečanstvo (ljudsku prirodu) koje je sklono nerazumevanju…

 Nikad, ni na koji način, ne ostavljaj ni najmanji utisak nad ljudskim umovima da je mrlja, ili sklonost prema iskvarenosti bila u Hristu.” (Ellen G. White to Brother and Sister Baker, Letter 8, 1895).

S obzirom da postoje velike sličnosti u onome što je pisala Elen Vajt sa onim što je propovedao Henri Melvil, pogledaćemo i njegove misli na ovu temu.

Po Melvilu, pad čoveka u greh doneo je dve osnovne posledice:

(1) “nevine slabosti” i

(2) “grešne sklonosti.”

Nevine slabosti su glad, bol, slabost, žalost, smrt. To su posledice greha koje su potpuno bezgrešne. Greh je doneo patnju, ali patnja sama po sebi nije greh. Grešne sklonosti su želje čoveka prema grehu. Melvil govori da pre pada u greh Adam nije imao ni “nevine slabosti” niti “grešne sklonosti.”

Po njemu, Isus je na sebe uzeo samo palu prirodu sa “nevinim slabostima” ali nije imao “grešnih sklonosti.” To jest,  Isus nije bio u potpunosti ni kao Adam pre greha, niti kao Adam posle greha. I kada se pažljivo prouče spisi Duha Proroštva, oko ovog pitanja, čini se da je ovo bila pozicija koju je i Elen Vajt zauzimala. Ona je pisala da je Isus uzeo “našu grešnu prirodu,” (po Melvilu – “nevine slabosti”), ali takodje je govorila da “nijednog trenutka u Njemu (Hristu) nije bilo sklonosti ka grehu” (po Melvilu – “grešne sklonosti”).

Na kraju, možemo da zaključimo – da  je Isus bio jedinstveno Biće – Neko ko je postao kao čovek, u svemu iskušan, noseći na sebi palu grešnu prirodu, ali bez želje i sklonosti ka grehu. To je bila tačka u kojoj je Sin Božji, kao jedan od nas, trebao da se nadje i pobedi tamo gde je čovek pao. Jedinstvo sa svojim Ocem, koje je Hristos imao, zaštitilo ga je od primanja i najmanje mrlje greha.  Ovde se nalazi žarište velike borbe koja se vodi oko čoveka i zato je važno da znamo ko je bio Isus, koju poziciju je zauzeo kada je postao kao jedan od nas i na koji način je uspeo da otvori svaku mogućnost  ljudskoj prirodi da se sjedini sa Njegovom božanskom prirodom.

„Zato, ako je ko u Hristu, nova je tvar: staro prođe, gle, sve novo postade“ (2 Korinćanima 5:17).

Ovaj novi čovek, o kome apostol Pavle piše, je neko ko se ugleda na Hrista, koji nam je pokazao da čovek, čak i u smrtnom telu, može ostati poslušan i veran svome Tvorcu. Ovaj novi čovek se, zajedno sa Hristom, svakodnevno bori da se u njemu ne nadje više nikakvih “grešnih sklonosti”.