Slava Božja

Ako vam kažem da sam neko ko traži slavu, to će vam sigurno biti odbojno i udaljiće vas od mene. A ako vam kažem da ste vi takvi – to će vas možda povrediti ili vas naljutiti, bez obzira koliko vi smirena osoba bili.

Sa druge strane, ako zagrebemo malo dublje, prema onim sakrivenim motivima srca – mogla bi na površinu da izadje ona surova istina, u svoj svojoj negostoljubivosti.

Negde u nama postoji potreba i želja da se dopadnemo ljudima. Želimo da nas hvale, da nam se dive. Kolika je šansa da nikada niste poželeli, makar malo, da osetite ukus slave?

Kultura socijalnih mreža je nešto gde se mogu videti ti mali detalji, u kojima su sakriveni naši motivi. Kako izgledam na fotografiji? Koliko lajkova je sakupio moj poslednji post? Koliko pregleda je imao moj video? I ako ste se već spremili da klimate glavom u znak odobravanja ovoga što pišem, istovremeno proklinjući Instagram, Facebook, TikTok i njima slične platforme virtualne realnosti – sačekajte da spomenemo i nešto iz ove „prave“ relanosti.

Mnogi medju nama su se već izveštili da u realnom životu izgledaju prilično skromno. I tamo jurcamo za nekom svojom „slavom“. Na primer, pozvao sam goste i spremam minimum četiri predjela, nekoliko vrsta salata, bar dva glavna jela, tri dezerta i pića k’o da smo u dragstoru. Ja i ne zovem tako često goste, ali ako već zovem…nema da nema, može samo da nestane, a i to teško. Ne bi voleo da neko pomisli da sam loš domaćin.

Ili drugi primer – ulazimo u neku prostoriju, i odmah počinjemo da razmišljamo kako izgledamo u očima drugih. Nekako to radimo podsvesno. Ako nam neko udeli kompliment – mi ga odmah „lajknemo“. A ako nas neko pogleda malo „popreko“ – ide na „ignor“. I evo ga neki svojevrsni Instagram/Facebook u svakodnevnom životu.

Jednostavno, želimo da se svidimo ljudima. Muškarcima, ženama, deci, onima koje poznajemo, ali i onom strancu na ulici, onome koga vidimo prvi put i znamo da ga više nikada nećemo sresti. Taj neki unutrašnji čovek u nama traži svoj delić „slave“. Ne očekujemo baš da nam se klanjaju, ali sigurno pomislimo – daj barem malo blagonaklonosti. I onda, ukoliko su nas malo izignorisali, možda zaboravili, stavili na marginu, ako nas nisu pohvalili za nešto što smo dobro uradili, ako nas nisu primetili ili se nisu pozdravili sa nama – bude nam baš nekako onako krivo. Zato nam je valjda uvek interesantno da znamo šta su to o nama rekli, ili možda ne – i zašto. I tada primetimo ono čudovište – nezasito „ja“. I koliko god da ga hraniš ushićenjima, pohvalama – ono uvek gladno. I ono što je najstrašnije – to naše tašto „ja“ – gutaće naš duh sve do one mere dok ga ne gurne u depresiju gordosti, nezadovoljstva i gundjanja.

A šta je sa slavom? Slava pripada samo Bogu. Sveto Pismo kaže:

„Tebi, Bože, pripada slava, Tebi, a ne nama. Zbog tvoje vernosti i odanosti, slava i čast tvome imenu!” (Psalam 115:1)

Hrišćani su Božji poslanici, pa samim tim i poslanici Njegove slave. Gde god da se oni pojave, nastupa slava Božija. Zato je strašno ako hrišćani ne pokazuju Njegovu slavu, nego se šepure ističući svoju slavu. Još je gore kad deca Božja ne pripadaju Bogu, odnosno, pripadaju samo po imenu, a prepustili su se vlasti Sotone. Niko tako uspešno ne ruši Carstvo Božije kao što to čine nazovi-hrišćani.

Zar ovo ne bi trebalo da nas podstakne da pažljivo otvorimo duhovne oči? Da li je slava Božija iznad ljudi ili su ljudi iznad slave Božije? Lično smatram posebnim blagoslovom što me je Bog odvojio od ljudi koji su se postavljali iznad Njegove slave. Kod njih više nije bilo onoga – „Tako kaže Gospod!“, već „Tako kažemo mi…“

Božja slava zrači, i ako je ona nad nekim čovekom, taj će čovek takođe zračiti. Odvajanja su, barem u mom slučaju, bila bolna, ali nema slobode bez borbe, niti ima borbe bez ranjavanja. Uostalom, više volim da ljudi rane mene, nego li da ja ranim slavu Božju.

Svako od nas, ukoliko želi da ga ljudi uzdižu, da mu aplaudiraju, da mu se dive, ma koliko to bilo u maloj meri – uzurpira Božju slavu. Nemoguće je o ovome razmišljati i ostati ravnodušan, jer radi se o svakodnevnoj borbi. To je posledica pada čoveka u greh.

I šta uraditi? Gde pronaći ispunjenje za ovu duboku čovekovu potrebu? Ono što sam razumeo kroz svoje dosadašnje iskustvo jeste da, ukoliko živim za to da odražavam Božju slavu, to ću manje razmišljati o sebi u onom sebičnom smislu. Ako u meni ljudi budu videli nešto dobro, nešto prijatno, nešto lepo – oni će za to slaviti Boga, a ne mene. I na taj način ću i ja biti ispunjen. Samo u tom slučaju, potrebe ljudske duše mogu biti zadovoljene i samopoštovanje može biti zdravo i na blagoslov. Svoju vrednost ne podižemo novcem, slavom, uspehom ili lajkovima. Naša vrednost nalazi se u našem odnosu sa Bogom. On je taj zbog koga mi imamo vrednost. Upravo zato, kada na kompliment koji smo dobili odgovaramo sa – „Slava Bogu!“ – treba imati na umu da to nisu samo puste reči. Hajde neka zaista bude tako – slava Bogu!

Apostol Pavle je pisao:

„Ako, dakle, jedete, ako li pijete, ako li nešto drugo činite, sve činite na slavu Božiju.“(1. Korinćanima 10:31).