“Danas prelaziš preko Jordana da uđeš u tu zemlju i da pokoriš narode koji su veći i moćniji od tebe i velike gradove koji su utvrđeni do nebesa, velik narod visokog rasta, Enakove sinove… za koje si čuo da se o njima govori: Ko se može održati pred Enakovim sinovima.” (5.Mojsijeva 9:1, 2).
Svaki put kada se spomene hrabrost, pomislim na dogadjaj kada su se izraelci našli na obali Jordana, samo na korak od ostvarenja obećanja koje im je Gospod dao. Toliko je paralela izmedju njihovog i našeg duhovnog iskustva, na koja vredi obratiti pažnju.
Sećam se trenutka kada sam se ja našao pred “Jordanom svog života.” Gledao sam druge kako su uživali blagoslove višestruko veće od onih za koje sam ja znao. Posle toliko godina lutanja “pustinjom”, konačno stojiš na obali i posmatraš sa druge strane dugo čekanu slobodu, Božja obećanja, mir. Iza tebe su na desetine i stotine čuda, kojima ti je Bog pokazao da Mu možeš verovati, kojima te je hrabrio. Sada se sve svelo na taj ‘jedan korak’ – korak vere i hrabrosti. Znaš da ćeš, kada ga učiniš, biti blagosloven, i ‘sinovi Enakovi’ ti ne predstavljaju nikakav problem jer ti ih je Bog ‘dao u ruke’. Mnogo veći ‘problem’ su oni sa kojima si do tada koračao zajedno, a koji su ustuknuli pred samim ciljem. Nestalo je medju njima vere i hrabrosti. Odlučili su da se vrate tamo gde su bili robovi. Postavili su sebi nove starešine, sluge Gospodnje su odbacili i optužili da ih vode u propast. Svoj strah i neverstvo preneli su na ostale. Lepše je bilo u Misiru, iako su svesni da su tamo samo robovi (4.Mojsijeva 13:31-14:4). Kao posledica neposlušnosti, nedostatka vere i hrabrosti – nastupila je smrt “u pustinji”. Jedan korak od obećanog, ali nažalost – za mnoge pretežak. Sveto Pismo kaže da takvima – strašljivima – nema mesta u nebeskom carstvu (Otkrivenje 21:8)
Zašto je to tako i u čemu je bila tajna hrabrosti Isusa Navina i Haleva? Njihova hrabrost dolazila je iz bezuslovne zajednice sa Bogom, poslušnosti i poverenja koje su imali prema Njemu. Poznavali su Boga. Rtu je bio ključ. Nisu zaboravili nijedno čudo učinjeno u njihovom životu. I na samoj granici obećane zemlje, podrška i ohrabrenje za njih nisu izostali:
“Budi hrabar i jak! Ne boj se i ne plaši se, jer kud god pođeš, s tobom je Jahve, tvoj Bog.” (Isus Navin 1:8-9).
Bez vere nema hrabrosti. I da su ove dve stvari usko povezane, svedoči mnogo tekstova u Svetom Pismu, a jedan od najpoznatijih zapisan je u Jevandjelju po Marku 4:40, gde vidimo Isusa koji je ukorio svoje učenike što su se uplašili kada je postala velika oluja na moru:
“Zašto ste tako strašljivi? Kako nemate vere!” (Marko 4:40).
Ovaj događaj nas uči da je nedostatak vere uzrok mnogih strahova u životu. Sa druge strane, čvrsto pouzdanje i vera u Boga nas osposobljava da “spavamo u miru i bez straha” usred mnogih životnih oluja sa kojima se suočavamo i da hrabro propovedamo evandjelje zato što znamo da je Bog taj koji kontroliše i upravlja svim okolnostima u našem životu.
Da li su Isus Navin i Halev bili nerazumno optimistični? Daleko od toga! Oni su, baš kao i sav ostali narod, bili svedoci Božjeg čudesnog vodjstva. Svojim očima posmatrali su ruku Gospodnju koja ih je izbavljala, vodila i hranila toliko godina “u pustinji”. Imali su jake osnove za svoju veru i hrabrost. Strah koji su pokazala desetorica uhoda i oni koji su podlegli njihovom uticaju – bio je potpuno neopravdan. Taj nedostatak vere i hrabrosti, kod Boga je izazvao veliku tugu:
“Dokle mi neće verovati i pored svih znakova koje sam učinio među njima?” (4.Mojsijeva 14:11).
Posmatramo Boga koji je ukazao na srž problema – narod je bio UPLAŠEN jer nije imao VERU. Sećam se kada sam u jednoj crkvi, pre više godina, govorio o tome da se nalazimo na granici obećane zemlje i o ponovnom dolasku Sina Božjeg. Veliki deo crkve je bio toliko uplašen, da su pozvali neke od vodja crkve i rekli im da im moja propoved izaziva strah. Neverovatno, ali istinito – ja sam bio taj koji je bio opomenut da “promeni” temu i da ubuduće “ne plaši vernike”.
Zaista, vera i hrabrost su međusobno povezane, i to u tolikoj meri da je apostol Jovan pisao u čemu se krije tajna hrabrosti i vere, potrebnim hrišćanima u duhovnom ratu:
“Koji god veruje da je Isus Hristos, od Boga je rođen; i koji god ljubi Onog koji je rodio, ljubi i Onog koji je rođen od Njega. Jer svaki koji je rođen od Boga POBEDJUJE svet; i VERA je naša ova POBEDA koja pobedi svet. Ko je koji svet POBEDJUJE osim onog koji VERUJE da je Isus Sin Božji?” (1. Jovanova 5:1-5).
Vera je živa posledica zajednice izmedju čoveka i Boga. Ona je dar koji je dat svima. Ali, čovek je taj koji odlučuje želi li taj dar upotrebiti ili ne. Sveto Pismo nam kaže da sve dolazi iz zajednice sa Ocem koju imamo kroz odnos sa Njegovim Sinom. Veoma je jednostavno. Samo ovakvi hrišćani danas, u ovo posebno i svečano vreme – mogu hrabro da propovedaju dobru vest. To je zato što imaju isti stav kao i apostol Pavle, koji je napisao:
“Mi nismo od onih koji se POVLAČE i odlaze u uništenje, nego od onih koji veruju i spasavaju svoj život.” (Jevrejima 10:39).
Izraz “povlačiti se” koji apostol Pavle koristi – znači “odstupiti, odustati” , “površno se držati istine”, kako objašnjava jedan biblijski rečnik. “Povući se” – može ukazivati i na metaforu o “spuštanju jedra i usporavanju” u Božjoj službi. Kad iskrsnu problemi — bilo da je u pitanju progonstvo, slabo zdravlje ili neko drugo iskušenje — oni koji imaju JAKU VERU ne razmišljaju o “usporavanju”. Umesto toga, oni se još hrabrije zalažu u službi za Boga, svesni da On brine o njima i da poznaje njihova ograničenja i njihove mogućnosti (Psalam 55:22; 103:14).
Da li i ti imaš takvu veru?
Peshcanik 
Leave a comment