Pre nekoliko godina, imao sam priliku da posetim jednu od najlepših katedrala u svetu. Na hiljade ljudi stiskalo se dok su ulazili i izlazili iz ove velikolepne građevine. Žamor i komentari ushićenja mogli su se čuti na svakom koraku. Fotoaparati su radili punom parom, “selfie” je bio nešto što se moralo uraditi, a vodiči su, svaki na svom jeziku, pokušavali da dočaraju već izvanrednu atmosferu….i – to bi bilo to…već naredna atrakcija u “podnožju” katedrale mamila je ljude željne “svakojakih čuda, hleba i igara” i uvlačila ih u svoj čudesni svet…
U svoj toj zbrci, natkrivenom glasnom muzikom orkestra koji je svirao narodnu muziku, tiho i bez ijedne reči stajao je jedan čovek sa natpisom u jednoj i zastavom u drugoj ruci. Ne bilo kakvim natpisom i ne bilo kakvom zastavom! Sva ona raskoš i bogatstvo ove predivne građevine bila je ništa pred pojavom ovog čoveka koji je ćutnjom govorio više od svih ikona, kipova, pozlaćenih oltara…ostao sam dugo stojeći i posmatrao ovog heroja koji je pokušavao da pogled ljudi usmeri sa objekta – na Onoga radi koga je građevina i podignuta. U jednom trenutku, pitao sam se da li sam jedini koji ovog čoveka primećuje?
Natpis koji je nosio bio je (na moje oduševljenje) “moj stih” kojim sam bio pozdravljen pre skoro 26 godina, kada sam kršten i primljen u članstvo zajednice u kojoj sam kasnije služio čitavu jednu deceniju kao pastor. U svega nekoliko rečenica, upućena je snažna i predivna istina, ali nažalost – zaboravljena od strane većine hrišćana. U drugoj ruci – pobednička zastava sa imenom Otkupitelja ljudskih bića.
Često razmišljam o tom tekstu. Da ga podelim sa vama:
“Ja sam Put, Istina i Život. Niko neće doći Ocu osim kroz Mene.” (Jevandjelje po Jovanu 14:6)
Ne možete ostati ravnodušni na činjenicu da je svaka reč, izgovorena od strane Hrista, toliko duboka i da u sebi sadrži toliko ohrabrenja i različitih pouka. I dok čitam ovaj tekst, moje misli zaokuplja istina o ljubavi Hrista prema čoveku i želja da taj izgubljen u svetu greha čovek, ponovo bude vraćen u zajednicu sa Hristom i Njegovim (I našim) Ocem.
Služeći u crkvi, godinama sam imao priliku da srećem ljude koji su ovaj tekst znali napamet i često ga koristili kada bi govorili o Hristu. Nažalost, činilo se da neki od njih nikada nisu shvatili i značenje ovih Hristovih reči. Volim redovno da čitam jednog od najplodnijeg hrišćanskog pisca, a za mene lično i pravog Božjeg vesnika. Kada govori o ovom odlomku iz Jovanovog jevandjelja, ona kaže sledece:
“Nema mnogo puteva koji vode u Nebo. Ne može svako odabrati svoj put. Hristos kaže: ‘Ja sam put… niko neće doći k Ocu do kroza me’…On je jedini put kojim možemo doći Bogu.” (Čežnja Vekova, 663.3, EGW).
Davno izgubljeni raj i pokidane veze sa našim Tvorcem, kod mnogih danas bude želju da taj odnos poprave. Iako vodjeni iskrenim pobudama, vremenom mnogi od tih tragaoca za ovim iskonskim rešenjem predju prag koji je poguban za svakoga od nas – prag formalnosti i “spasenje bez mnogo žrtve”. Navikli smo da idemo lakšim putem, da biramo “liniju manjeg otpora”, da dobijemo nešto uz “minimalna ulaganja”. Danas, u moru učitelja – nije tako teško pronaći ono što nam najviše odgovara. Umesto da se mi prilagodjavamo Božjoj Reči, mi Božju Reč prilagodjavamo sebi i svojim željama.
I nije to problem samo ovog našeg, da ga nazovemo, modernog društva. Uvek je nekako bilo tako sa nama ljudima. Isus je dobro poznavao srca svojih slušaoca (ali i svih nas danas) pa tako ovde poziva na jedno putovanje – da idemo “putem” kojim je On išao, da živimo “životom” kakvim je On živeo, da prihvatimo kao istinu ono o čemu je On svedočio za svo vreme svog boravka medju nama, a to je – da je On Sin Božji, da je Njegova misija da proslavi svog Oca i da je prihvatanje Njega kao Spasitelja jedini način da ti i ja obnovimo svoju zajednicu sa Ocem. Neko će reći – ništa lakše! Da…istina, ali ići putem kojim je Hristos išao neće uvek podrazumevati udobno sedenje u toplim crkvama i domovima, utvrdjivanje teorije i definicija Svetog Pisma i tome slično. Da ne bude zabune – to je lepa i korisna praksa koju kao hrišćani trebamo upražnjavati, ali to ne sme biti “svo naše hrišćanstvo” (kao što je, nažalost, kod mnogih to i postalo slučaj). Slediti Hrista putem kojim je On išao, živeti životom kojim je On živeo – ima jednu potpuno drugu realnost od one na koju smo se mi navikli.
Mnogi od nas se mogu postideti kada svoj “hrišćanski” život uporede sa životom Onoga za koga tvrdimo da nam je Uzor.
Put kojim je Sin Bozji išao, život kojim je On živeo – bio je život požrtvovanosti, put na kome su Ga mnogi pljuvali zbog Njegove doslednosti principima i odlučnosti da ostane veran zadatku na koji Ga je Njegov Otac poslao. Bio je to put pun odricanja, a sve radi toga da grešnog čoveka poveže u životodavnu zajednicu sa nebeskim Ocem. Sve dok ne shvatimo da je takav život jedini koji je prihvatljiv za nebo, znači i da nismo razumeli Hristove reči i poziv koji nam je upućen. Sve fraze, i sva teorija ostaje bezvredan kliše ukoliko nema primenu i ne pokaže se u životu. Možemo pokušavati da “zaradimo” nebo, da zadobijemo Božju naklonost na kakav god način želimo, Istina je samo jedna – put do Oca vodi isključivo preko Sina! Tu treba da bude naš fokus – na odnosu.
Tek kada čovek bude JEDNO sa Hristom, kada se Hristov karakter bude preslikao na tvoj i moj karakter – tada će i mnoge druge stvari će doći na svoje mesto, jer je On taj koji nas urazumljuje i posvećuje, da možemo napredovati na svom duhovnom putu.
Sveto Pismo je tu potpuno nedvosmisleno. Pa i kad čovek malo bolje razmisli – nema tu ničeg teškog. Jer ako smo shvatili dubinu Hristove žrtve, i šta je sve On proživeo samo da tebi i meni da šansu za povratak u Očevo naručje – definicija “teškog” se onda ozbiljno menja. Ništa, prijatelju, što ćemo ti i ja doživeti Hrista radi – nije ni približno onome što je On uradio za tebe i mene.
Hristos, Sin Božji, učinio je to ne zato što je morao, već zato što je želeo, zato što je bio pokrenut saosećanjem i ljubavlju prema “zalutalom sinu”, prema tebi i meni.
I dok sam stajao ispred ogromne katedrale, dok se reka ljudi gurala pored mene ne bi li uhvatila jos jedan dobar kadar ovog “svetog mesta”, posmatrao sam ovog čoveka koji je bez reči i sa zastavom u ruci pokušavao da “hipnotisane” ljude pokrene da se ponovo obrate Hristu i iskoreni iz uma ljudi ideju neprijatelja duša da je spasenje u zgradi, instituciji. Ne, nije u građevini već samo i isključivo u živom, istinskom odnosu sa Hristom i u poistovećivanju svog života sa Njegovim, a time i sa nebeskim Ocem.
Setio sam se i jednog od najlepših citata koje sam do sada pročitao, pa evo da sa njime pokušam da zaokružim ove moje pomalo razbacane misli:
“Božji Sin, veličanstveni nebeski Zapovednik, bio je pokrenut sažaljenjem prema palom ljudskom rodu. Kad se beda izgubljenog sveta pokazivala pred Njim, njegovo je srce bilo ganuto beskonačnim sažaljenjem. Međutim, božanska je ljubav stvorila plan kojim je čovek mogao biti otkupljen. Božji je prekršeni Zakon zahtevao život grešnika. U celom je svemiru postojala samo jedna osoba koja je mogla, umesto čoveka, ispuniti zakonske zahteve. Budući da je božanski Zakon svet kao i sam Bog, pomirenje je za njegov prekršaj mogao izvršiti samo Onaj koji je jednak s Bogom. Niko osim Hrista nije mogao otkupiti palog čoveka od prokletstva Zakona i vratiti ga u sklad s Nebom. Hristos je na sebe odlučio uzeti krivicu i sramotu greha, greha koji je tako mrzak svetom Bogu da je rastavio Oca od njegova Sina. Hristos se trebao spustiti do najvećih dubina ljudske bede da bi spasio pali ljudski rod. On je pred Ocem molio u korist grešnika dok su nebeske vojske očekivale rezultate s napetošću koja se rečima ne može izraziti. Taj tajni razgovor je dugo trajao ‐ „savjet mirni” (Knjiga proroka Zaharija 6,13) za pali ljudski rod. Plan spasenja je začet pre stvaranja sveta, jer je Hristos „zaklano jagnje” (Otkrivenje, 13:8), a ipak se i Kralj svemira borio sam sa sobom pre no što je dao svog Sina da umre za okrivljene ljude. Ali „Bog je tako ljubio svet da je dao svog jedinorodjenog Sina da ne pogine ni jedan koji u Njega vjeruje, već da ima život večni” (Jevandjelje po Jovanu 3:16). O, kakva tajna otkupljenja! Božja ljubav za svet koji Ga nije ljubio! Ko može spoznati dubinu ljubavi koja „nadilazi spoznaju” (Efescima poslanica 3:19)? Tokom beskrajnih vekova besmrtni umovi će pokušavati shvatiti tajnu te neshvatljive ljubavi, postavljati pitanja i diviti joj se…On je trebao stati između grešnika i kazne za greh, pa ipak će ga malo njih prihvatiti kao Sina Božjeg. On je trebao napustiti svoj uzvišeni položaj kao Veličanstvo Neba, sići na Zemlju i poniziti se kao čovek, i osobno iskusiti žalost i kušnje koje čovjek mora proživeti.” (Stvaranje, patrijarsi i proroci, 63, EGW).
Na tebi je da odabereš put, da staviš na “tas” svoje prioritete i vidiš ima li išta toliko vredno da bi zbog toga žrtvovao večnost sa nebeskim Ocem i Njegovim Sinom – Isusom Hristom. Ono što nam treba biti motiv jeste da za nebo ništa nije bila prevelika žrtva zbog tebe i mene.
Mir i blagoslov svima…
Peshcanik 
Leave a comment