“A rod je duhovni ljubav, radost, mir, trpljenje, dobrota, milost, vera, krotost, uzdržanje; na to nema zakona. A koji su Hristovi, raspeše telo svoje sa slastima i željama. Ako u duhu živimo po duhu i da hodimo…” (Galatima 5:22-25)

Pre nego kažemo po koju reč za svaku od ovih osobina koje zajedno čine JEDAN rod, rod Duha, da citiramo veoma važan tekst koji će nam biti od velike koristi dok razmišljamo o ovoj temi:

“Ako neko nema u sebi Duha Hristovog, on nije Hristov.” (Galatima 8:9)

Bitno je znati ko u čoveku proizvodi promene, a Sveto Pismo je tu veoma jasno. Duh o kome apostol Pavle govori nije niko drugi do – Hristov duh. Imajući ovu činjenicu u vidu, i istina “Hrist u nama” postaje mnogo jasnija. No, da krenemo redom.

Ljubav

Ljubav ima svoj Izvor i objekat. Izvor ljubavi je Bog, a
objekat je Njegovo stvorenje (1.Jovanova 4:16; Jovan 3:16)

 “I mi poznasmo i verovasmo ljubav koju Bog ima k nama. Bog je ljubav, i koji stoji u ljubavi, u Bogu stoji i Bog u njemu stoji.” (1.Jovanova 4:16)

“Jer Bogu tako omile svet da je i Sina svog Jedinorodnog dao, da nijedan koji Ga veruje ne pogine, nego da ima život večni.” (Jevandjelje po Jovanu 3:16)

S obzirom na to da je ljubav jedna od osnovnih Božjih osobina, ona mora biti takodje i jedna od naših osnovnih osobina karaktera.

Danas se ovaj pojam koristi veoma slobodno, i na žalost –
često je pogrešno shvaćen, čak i kod hrišćana. Sumirajući
Zakon, Hristos je rekao – “Voli Gospoda Boga svojega i voli bližnjega svojega…” (Jevandjelje po Mateju 22:36-40) Dublje analizirajući ove tekstove, dolazimo do zaključka da ljubav kojom smo dužni voleti Boga i bližnje, prelazi daleko granice sentimentalnosti i u sebi sadrži koncept principa, to jest – način razmišljanja i skup mnogih drugih kvaliteta. U to je uključeno celokupno čovekovo biće. To je ljubav koju Bog daje, ali i očekuje zauzvrat, kako prema Njemu tako i jednih prema drugima.

Treba imati na umu da je ljubav dar, rod Duha. Onoliko
koliko smo u zajednici sa Ocem i Sinom u Duhu, toliko ćemo biti u mogućnosti da doživimo ili da prenesemo ljubav.

Voleti bližnjeg svog – najispravnije je kada to činimo na način kako to čini sam Otac nebeski. Sve manje od toga, nije savršeno.

Radost

Ona prava, hrišćanska radost, nije samo veselje i smeh.
Ona je poseban pogled na život i situacije koje život donosi. Radost nije pojedinačna ili slučajna posledica vere; ona je neodvojivi deo odnosa izmedju čoveka i Boga. Ako je taj odnos konstantan – i radost je konstantna. Punina radosti dolazi tek onda kada u životu čoveka postoji duboko osvedočenje Božjeg prisustva. To je ujedno i razlog “deljenja” radosti sa onima koji nas okružuju – to Božje prisustvo u nama.

Ako želimo da budemo još precizniji, onda možemo reći da je radost zasnovana na Božjoj vernosti, na Njegovoj konstantnoj milosti, blagoslovima i darovima. Sveto Pismo na puno mesta govori o radosti, a neke od najčešće spominjanih su: radost spasenja (Psalam 95:1; Avakum 3:17.18)

“Hodite, zapevajmo Gospodu, pokliknimo Bogu, gradu spasenja svog!” (Psalam 95:1)

“Jer smokva neće cvasti, niti će biti roda na lozi vinovoj; rod će maslinov prevariti, i njive neće dati hrane, ovaca će nestati iz tora, i goveda neće biti u oboru.

Ali ću se ja radovati u Gospodu, veseliću se u Bogu spasenja svog.” (Avakum 3:17-18)

i radost komunikacije (Filibljanima 2:2; 1.Jovanova 1:3).

“Šta videsmo i čusmo to javljamo vama da i vi sa nama imate zajednicu; a naša je zajednica sa Ocem i sa Sinom Njegovim Isusom Hristom. I ovo vam pišemo da radost vaša bude ispunjena.” (1.Jovanova 1:3-4)

“Ispunite moju radost, da jedno mislite, jednu ljubav imate, jednodušni i jednomisleni” (Filibljanima 2:2)

Komunikacija može biti “horizontalna i vertikalna”. Čovek koji se ne nalazi u komunikaciji sa Ocem i Sinom, bez obzira kakav je, ne može se nazvati hrišćaninom. Isto tako, u zavisnosti od naše komunikacije sa Bogom, zavisiće i nivo naše komunikacije sa ljudima koji nas okružuju. Radost nasledstva – je još jedan od jakih motiva hrišćanske radosti. Nadanje dolazećoj slavi Božjoj koju vidimo u Hristovom obećanju o ponovnom dolasku (Jevandjelje po Jovanu 16:22) – je velika radost hrišćanima. Kada znamo šta nam Hristos sprema u večnosti koja dolazi – nemoguće je ne biti radostan.

“Tako i vi, dakle, imate sad žalost; ali ću vas opet videti, i radovaće se srce vaše, i vašu radost neće niko uzeti od vas.” (Jevandjelje po Jovanu 16:22)

Mir

Neko je rekao: “Ako hoćeš mir – pripremaj se za rat.” Ova svetska filozofija i shvatanje mira, dovela je do toga da medju ljudima vlada prava “suša” za mirom. Na razne načine pokušava se da se pronadje mir. Biblija kaže da je mir takodje dar, odnosno, rod Duha. Podsećajući na Hristove reči iz Jovan 14:27: “Mir vam ostavljam, mir svoj dajem vam; ne dajem vam ga kao što svet daje, da se ne plaši srce vaše i da se ne boji”, apostol Pavle takodje naglašava gde se može naći pravi mir. U poslanici Efescima 2:14 on piše:

“Jer je On mir naš, koji oboje sastavi u jedno, i razvali plot koji je rastavljao, neprijateljstvo, telom svojim.” (Efescima 2:14)

Stvarni mir – to je Sin Božji. On je i “pomirenje” naše sa Bogom i duševni mir. Ovde leži nada svakog čoveka. Mir o kome Hristos govori, to su bliski odnosi izmedju čoveka i Boga, preko Hrista, koji donose mnoštvo radosti i blagoslova, sigurnost i spokoj

Zašto mnogi nemaju mir u svojoj duši? Ne mislim na ljude u svetu koji još uvek ne poznaju Oca i Sina. Govorimo o nama koji imamo ovo znanje. Jedan od najpreciznijih odgovora je svakako onaj koji je dao apostol Pavle pišući poslanicu Galatima, gde govori o delima telesnim i delima duhovnim. Znanje jeste dobro, ali bez životodavnog odnosa sa Bogom – potpuno je beskorisno. Dela telesna unose nemir u naša srca i zato je rešenje – život u Duhu, život sa Hristom, Hrist u nama. Tada i dolazi mir.

Trpljenje

Trpljenje je sposobnost da se prodje kroz teškoće i iskušenja, čuvajući duševni mir, veru i vernost Bogu. Trpljenje je jedna od ključnih osobina bitna za naše spasenje (Luka 21:19).

“Trpljenjem svojim spasavajte duše svoje.” (Jevandjelje po Luki 21:19)

Pismo nas uči da se Božja obećanja mogu iskusiti samo verom i trpljenjem (Jevrejima 6:11-12; 10:36-37).

“Ali, želimo da svaki od vas pokaže to isto staranje da se nada održi tvrdo do samog kraja;

Da ne budete lenjivi, nego da se ugledate na one koji verom i trpljenjem dobijaju obecanja.” (Jevrejima 6:11-12)

“Jer vam je trpljenje od potrebe da volju Božiju savršivši primite obećanje.

Jer još malo, vrlo malo, pa ce doći Onaj koji treba da dođe i neće odocniti.” (Jevrejima 10:36-37)

Stoga je trpljenje je osobina koja se razvija i neguje, kao što će reći apostol Jakov u svojoj poslanici (Jakov 1:2-4).

“Svaku radost imajte, braćo moja, kada padate u različne napasti,

Znajući da kušanje vaše vere gradi trpljenje;

A trpljenje neka delo dovršuje, da budete savršeni i celi bez ikakve mane.” (Jakov 1:2-4)

Opet vidimo isprepletenu vezu izmedju radosti, tprljenja i vere. Radi postizanja savršenstva – potrebna je uzajamna veza i delovanje svih ovih osobina, koje dobijamo kao dar Duha, kao dar Hristovog života u nama.

Dobrota

Blagost ili dobrota, kako se kod nas najčešće prevodi – u suštini je čovekoljublje, duboka dobrota, koja se ne izražava samo lepim rečima, već i dobrim postupcima. Ona se dobija od Onoga ko je Izvor dobrote, ljubavi i milosti. U Svetom Pismu nam se kaže da će u naše vreme mnogi biti „nezahvalni, neverni, bezosećajni prema drugima“ (2.Timoteju 3:1-3). Sigurno se svaki dan susrećemo s takvim osobama. Pa ipak, to nije razlog da u sebi gušimo lepa osećanja prema drugim ljudima.

Hrišćanima se daje savet: „Nikome ne vraćajte zlo za zlo. Promišljajte o tome šta je dobro pred svim ljudima.” (Rimljanima 12:17).

Majka Tereza, jednom prilikom je rekla: “Budite u ljudima dobro; veliku štetu ljudima nanosi navika da u svemu i svakome vide samo negativne strane i osobine…to kida veze…”

Milosrdje

Milost, kako je to kod nas prevedeno, odnosno, milosrđe – nisu dobra dela. Dobra dela su ustvari posledica milosrdja. Ovo je osećaj žalosti prema onima koji stradaju i koji su u potrebama, a pokreće je osećaj ljubavi. Milosrdje ima svoj uzor u Božjem ophodjenju prema nama. Ono saoseća, brine i pomaže u potrebama bilo koje vrste, i ne zavisi od zasluga ili zahvalnosti druge strane. Kao i sve ostalo o čemu smo govorili, i ova osobina može se posedovati samo ukoliko postoji tesna zajednica sa Ocem i Sinom. Jer grešna priroda ne može biti milosrdna. Potrebno je novo rodjenje, rodjenje Duhom i tek tada novi čovek, u kome Hristos živi – može biti milosrdan prema svojim bližnjima.

Vera

“Vera je već tvrdo čekanje onoga čemu se nadamo, uverenost u stvarnost koju ne vidimo.” (Jevrejima 11:1)

Izraz “hupostasis” (“tvrdo čekanje”) koji apostol Pavle ovde koristi označava – fundament, supstancu, kvalitet koji odlikuje neku materiju, prirodu nekog bića ili stvari, postojanost uma, uverenost, čvrsto poverenje, sigurnost.

Vera – veliki princip božanskog života. Mi smo verom
opravdani i verom živimo, verom stojimo i verom se
krećemo. Ceo hrišćanski život, od početka do kraja – sve se dešava kroz veru.

Vera je rezultat onoga što slušamo i ona dolazi od Reči
Božje. Vera se izgradjuje na osnovu poznavanja Boga
i na poznavanju Njegove volje. Ona se radja iz odnosa.

U Svetom Pismu se opisuju dve vrste vere – živa vera i mrtva vera.

Živa vera je vera čoveka koji je “rodjen” od Boga (1.Jovanova 5:4) i koji ima zajednicu sa Njim.

“Jer svaki koji je rođen od Boga pobeđuje svet; i vera je naša ova pobeda koja pobedi svet.

Ko je koji svet pobeđuje osim onog koji veruje da je Isus Sin Božji?” (1.Jovanova 5:4-5)

Mrtva vera, sa druge strane, je vera teorije, ali ne i prakse, vera “usta” ali ne i srca (Jevandjelje po Mateju 15:8).

“Ovi ljudi približavaju se k Meni ustima svojim, i usnama poštuju me; a srce njihovo daleko stoji od Mene.” (Jevandjelje po Mateju 15:8)

Vera nije ograničena narodnošću, bojom kože, ili pripadnošću bilo kojoj verskoj organizaciji. Jedan od mnogobrojnih primera za ovu tvrdnju je i slučaj rimskog vojnika, koji je opisan u Jevandjelju po Matej 8:10 – ovaj rimski vojnik, bio je pripadnik potpuno drugog naroda (dakle, nije bio jevrejin) – a njegova vera bila je takva da je Isus sa radošću posvedočio da “takvu veru nije video u celom Izrailju!”

Krotost

Krotost se u najkraćem može opisati kao – sveto dostojanstvo.

Upravo krotkima je obećano da će naslediti “zemlju” (Jevandjelje po Mateju 5:5). Za razliku od današnjeg društva, koje promoviše samouverenost, agresivnost i oholost, Isus uzvisuje osobine kao
što su – siromašni duhom, krotost, graditelji mira.

Šta je svojstveno krotosti? Grčka reč za krotost, u
svom značenju sadrži sledeće osobine: nežnost,
pažljivost, učtivost. Ona podrazumeva samosavladjivanje, koje daje mogućnost čoveku da poseduje ove kvalitete. Krotost nikako nije asocijacija za slabost karaktera.

Naprotiv, ljudi koji su u Bibliji nazvani krotkim, posedovali su ogromnu snagu volje. Krotak čovek pokazaće takvu
čvrstinu u odbrani istine da će zbog nje, ako zatreba,
poći i na smrt.

Mučenici u istoriji su bili krotki, ali ne slabi duhom ljudi.

Biblijska krotost povezuje se sa velikom duhovnom i moralnom snagom, zato se i može reći da krotost – nije slabost, kako mnogi to tvrde, već osobina koja zahteva ogromnu koncentraciju i snagu volje i povezana je sa uzdržanjem.

Krotost je potpuno suprotna samouverenosti i egoizmu. Ona proizilazi iz poverenja prema dobroti nebeskog Oca i Njegovom upravljanju u bilo kojoj situaciji. Krotak čovek nikada nije usmeren na sebe (primer Hrista u Getsimaniji – Jevandjelje po Luki 22:42). Ovakvo stanje srca je ključ za mir u duši.

Uzdržanje

Uzdržanje je osobina koja čoveka drži podaleko od
ugadjanja sebi, od stvari koje nisu po Božjoj volji, koje nemaju nikakvu korist za dušu, ne obogaćuju čoveka duhovno i koje ne služe sakupljanju “blaga” u Carstvu nebeskom.

Apostol Pavle piše: “…sve mi je dozvoljeno, ali mi nije
sve na korist” (1.Korinćanima 6:12). A ako već nije
korisno – zašto onda biti neprijatelj samom sebi?

U svom značenju, uzdržanje označava sledeće – držati
pod kontrolom, vladati sobom, umerenost, uravnoteženost, sposobnost reći “ne” ili “dosta”, odnosno, sa druge strane, prećutati kada je to potrebno, uzdržati se.

Završavajući svoju misao o rodu Duha, apostol Pavle će reći:

“…na to nema zakona…” (Galatima 5:23)

Dovoljno “provokativna” izjava. O čemu Pavle govori?
Uzimajući u obzir sve ono što apostol Pavle piše o odnosu zakona i vere, dolazimo do zaključka da zakon ne spasava čoveka od greha, već ukazuje na greh. To je jedna od njegovih uloga. Zakon nam brani da činimo greh, dok nas život u duhu (u Hristu, sa Hristom) uči da prepoznamo greh na njegovom samom početku. Ideja apostola Pavla je jednostavna: život “u Hristu” će uvek biti ugodan Bogu i takvom čoveku Božja volja nikada neće biti sakrivena. Zato takav čovek ne krši zakon, a naprotiv – ispunjava ga u njegovoj suštini.