“A kada je narod video da Mojsije dugo ne silazi sa gore, skupi se pred Arona, i rekoše mu: Hajde, načini nam bogove, koji će ići pred nama, jer tom Mojsiju, koji nas je izveo iz zemlje misirske, ne znamo šta bi… A Gospod reče Mojsiju: Idi, siđi, jer se iskvario tvoj narod, koji si izveo iz zemlje misirske. Brzo zadjoše s puta, koji sam im zapovedio; naciniše sebi tele liveno, i pokloniše mu se, i prinesoše mu žrtvu, i rekoše: Ovo su bogovi tvoji, Izrailju… I sada, pusti me, da se raspali gnev moj na njih i da ih istrebim; ali od tebe ću učiniti narod velik… A Mojsije se zamoli Gospodu Bogu svom… I sažali se Gospodu učiniti zlo narodu svom, koje reče…” (2.Mojsijeva 32:1-14)
Odsustvo pravih i vernih pastira medju Božjim narodom, uvek je za posledicu imalo duhovnu krizu i skretanje sa pravog kursa. Jedan od takvih primera otpada medju Božjim narodom, pronalazimo u trenutku kada Mojsije odlazi na Sinajsku goru kako bi se susreo sa Bogom. Za to vreme, narod je odlučio da unese neke promene u svom verovanju i to prema svojim željama. Za čuvara istine i brigu o narodu, Mojsije je ostavio svog brata, Arona. Medjutim…
U ovakvoj krizi bio je neophodan čvrst, odlučan i neustrašiv čovek; čovek koji bi Božju čast cenio mnogo više od ljudske naklonosti, lične sigurnosti ili samog života. Aron jeste pokušao da se suprotstavi narodu, ali je to bilo veoma mlako i njegova kolebljivost i plašljivost u kritičnom trenutku doprinela je da narod postane samo još uporniji u svojim gresima.
Metež se pojačavao. Slepa, nerazumna mahnitost obuzela je mnoštvo. Bilo je, svakako, tu i tamo nekih koji su ostali verni svom zavetu sa Bogom, ali mnogo veći deo naroda pridružio se otpadu koji se pojavio. Onu nekolicinu, koji su upozoravali da se pravljenjem lažnog boga od zlata čini idolopoklonstvo, mnoštvo je napalo, zlostavljalo i u opštem neredu i uzbudenju konačno – ubilo.
Posmatrajući na šta je sve bio spreman neobraćen narod, Aron se uplašio za svoju bezbednost i umesto da ustane u odbranu Božje časti, popustio je zahtevima mnoštva. Načinio je “liveno tele” (simbol lažne nauke o bogu), po ugledu na egipatske bogove. Potpuno zadovoljna, nacija je ponosno proglasila: Ovo su bogovi tvoji, Izrailju…!
Aron je kukavički dozvolio da na ovaj način, narod koji se proglašavao Gospodnjim i izabranim – vredja Boga. Ali, nije to bio njegov najveći greh. Učinio je Aron i više od toga! Gledajući sa kakvim zadovoljstvom je bilo dočekano zlatno tele, pred njim je podigao oltar i objavio: Sutra je praznik Gospodnji! Tako, pod izgovorom da slave praznik Gospodnji, predali su se lažnom obožavanju i sebičnim zadovoljstvima. Prava slika Boga bila je izbrisana.
Koliko se samo toga i danas sakriva pod plaštem obličja pobožnosti! Popustljivih Arona ima dovoljno, koji će se, iako zauzimaju visoke položaje u crkvi, složiti sa željama neposvećenih i tako ih podržati u grehu i povesti narod Božji na stranputicu.
Za to vreme, dok je narod uživao u pobuni protiv Boga, Mojsije je stajao u Božjem prisustvu gde mu se otkrivala slava Najvišega. Ne znajući šta se dešava u narodu, bio je zaprepašćen kada je Bog pred njega postavio molbu da Mu Mojsije dozvoli da se obračuna sa bezbožnim narodom. Bio je to test za Mojsija. Tamo gde bi većina poklekla, Mojsije je pokazao da je njegov karakter oblikovan prema Božjem karakteru i tada je ponizno i veoma ustrajno tražio od Boga da pokaže milost prema otpalom narodu. U tom momentu, Mojsije je bio slika Hrista koji posreduje za grešan ljudski rod. I mnogi čitaoci Pisma ovde zastanu i koriste ovaj trenutak da opravdaju greh i grešnika medju Božjim narodom. Ali, hajde da sačekamo kraj ove epizode…
Mojsije nije bio zainteresovan za izraelski narod iz sebičnih pobuda. Jednostavnost njegovog srca, njegovo poštenje i njegova vernost prema svom pozivu pastira naroda – naišla je na odobravanje u Božjim očima.
Vraćajući se sa gore Sinaj, u pratnji velikog budućeg vodje Isusa Navina, Mojsija je obuzeo pravedan gnev kada je ugledao narod koji je obožavao lažnog boga preuzetog iz paganske religije. Bio je to prizor prave neznabožačke raskalašnosti, imitacija idolopokloničkih svetkovina u Egiptu, koja se itekako razlikovala od svečanog i pobožnog slavljenja Boga. Te dve vrste bogosluženja, razlikovale su se i formalno i suštinski, što je i logično jer su se obožavala dva različita Boga.
Tom prilikom usledilo je ono čuveno razbijanje ploča koje je Mojsije dobio od Gospoda. Sam taj čin razbijanja ploča, na kojima je bio ispisan Božji zakon, bio je simbolički i cilj je bio da se pokaže da je Bog, zato što su prekršili svoj zavet sa Njim, raskinuo Svoj zavet sa narodom. Bio je to način da se narodu ukaže na veličinu problema i posledice koje dolaze kada se zameni identitet Boga koji se obožava.
Aron je bio neko koga je sam Bog posvetio za službu, i baš on je narod odveo u idolopoklonstvo. Onaj preko koga je Bog činio čuda, sada je bio taj koji je Božjem narodu dao “novog boga” i koji je ravnodušno stajao i posmatrao kako ga narod obožava.
Pred Aronom je sada stajao njegov brat, Mojsije, koji se sa pravom razgnjevio pitajući ga šta se to dogodilo i kakvi su to pritisci bili kada je dozvolio da se u narodu desi ovoliki otpad? Ovde treba primetiti kako je popuštanje grehu progresivno i to se pokazalo veoma jasno u primeru Arona koji je vrlo brzo otišao toliko daleko da je pokušao da slaže čak i svog brata, ne znajući da su mu poklonjena milost i produžen život – darovani upravo zahvaljujući posredovanju Mojsija pred Bogom za njega.
Da je Aron imao hrabrosti da stane na stranu pravde, bez obzira na posledice, mogao je da spreči otpadništvo medju Božjim narodom. Medjutim, njegovo popuštanje željama naroda, ohrabrila ih je da se upuste u greh mnogo dublje nego što su nameravali. Sa druge strane, Mojsije je pokazao da mu je dobro Božjeg naroda daleko važnije nego li njegovo lično blagostanje, čast ili život. Kakva razlika izmedju dva pastira Božjeg naroda.
Naposletku, bio je to tužan dan u Izraelu. Posledice greha i služenja lažnom bogu – morale su biti sprovedene. Bog je preko Svog vernog propovednika Mojsija, poslao još jedan poziv i vodjama i narodu da se pokaju i izaberu pravu stranu. I mnogi su to učinili. Nažalost, čak 3000 njih je odbilo taj poziv i Mojsije je morao da posluša Božju zapovest. Najveći protivnici istine izgubili su svoje živote tog dana. Ma kako to mnogi posmatrali, taj čin nije bio prožet agresijom i mržnjom, već je bio izvršen u suzama, znajući da je čak 3000 ljudi odlučilo da se suprotstavi Bogu i istini i na taj način učinilo neoprostiv greh – hulu na Duh Božji. Za njih više nije bilo nade, a ostavljajući ih u životu, doprinelo bi da se greh i pobuna protiv istine i Boga samo još više prošire.
Ljudi bi morali biti jako oprezni kada u svojoj zaslepljenosti sude svojim bližnjima i kada ih osudjuju, ali kada im Bog naredi da izvrše Njegovu presudu nad bezakonjem, Njegova reč se mora poslušati. Idolopoklonstvo (služenje lažnom bogu) je mrsko našem Nebeskom Ocu i posledice mogu biti zastrašujuće.
Utisak je da se Izrael nikada kao nacija nije u potpunosti predao Bogu. Tu i tamo poneki verni pojedinac ili grupa onih koji su se oduprli sistemu. I bez obzira na to, Božja milost i Njegovi blagoslovi nisu izostajali. Bio je to Božji način da im pokaže koliko ih voli i da ih nekako privoli da Mu budu odani i verni.
Mnogo vekova nakon ove tužne epizode ispod Sinaja, narod Božji je ponovo otišao toliko daleko da je gotovo u potpunosti iskvario sliku o Bogu kome su služili. Toliko daleko da nisu prepoznali Njegovog Sina koji je došao kao davno obećani Mesija. I opet su najveću krivicu poneli učitelji u narodu. Sva četiri evandjelja koja imamo, govore o Hristovim pokušajima da vodjama naroda i samom narodu pokaže pravi karakter Svog Oca i Svoj odnos sa Njim. Kao i onog dana u pustinji, ispod Sinajske gore, i tada su samo pojedinci prihvatali tu predivnu istinu, dok je masa vikala – Raspni Ga!
Da li danas služimo pravom i živom Bogu, koji je Svog Sina postavio kao Posrednika izmedju Njega i nas, i kroz Njega blagosilja Svoj narod, ili smo Božji identitet zamenili nekim “zlatnim teletom” oko koga gradimo svoje bogosluženje i čitavu svoju duhovnost? Ovo je poziv na preispitivanje jer Sin Božji uskoro dolazi i sa pravom postavlja pitanje: “…hoću li, kada dodjem, naći veru na zemlji?” (Jevandjelje po Luki 18:8)
_________________________________________________
Velika zahvalnost svima vama koji podržavate propovedanje evandjelja putem Peshcanika.
Peshcanik 
Leave a comment