Ako vam je dobro, onda ništa…

“I nakon što je jeo, okrepio se; i ostade Savle nekoliko dana sa učenicima koji su se nalazili u Damasku. I odmah je po zbornicama počeo da propoveda da je Isus Sin Božji… A Savle je sve više jačao i zbunjivao Jevreje koji su živeli u Damasku, dokazujuci da je On (Isus) Mesija. A kad se navrši dovoljno vremena, dogovoriše se Jevreji da ga ubiju.” (Dela Apostolska 9)

Ako se prisetimo detalja iz Jevandjelja, videćemo da su i Isusa hteli da ubiju iz istih razloga – predstavljao se kao Mesija, Boga je nazivao Svojim Ocem, i govorio je da je jednak Bogu, sa obrazloženjem da Mu je “Otac sve predao u ruke” (Marko 14; Jovan 5; 7; 10; 11; 12; Jovan 3:35; 13:3).

Činjenice su sledeće: Isus je o Sebi govorio kao o Sinu Božjem. Apostoli Pavle, Petar, Jovan, kao stubovi, utemeljivači i starešine prve hrišćanske Zajednice – takođe. Svi oni su zbog takvog evandjelja bili progonjeni i ubijani. I ono što je odlika svih njih, uprkos svim protivljenjima, progonima i mučenjima, jeste to da im nije nedostajalo radosti i hrabrosti u propovedanju istine.

Ljudi su za mnogo manje prodavali “veru za večeru”. Nažalost, mnogi to rade i danas. Ali, ne i oni koji imaju jasnu sliku o Bogu i koji priznaju Isusa za Božjeg stvarnog Sina i koji su tu istinu proživeli iskustveno, ne samo u teoriji.

Višedecenijsko “ćuti, ne mešaj se, nije to tvoje, Bog će to rešiti” i ponavljanje rečenice medju hrišćanima da je razotkrivanje laži i lažnih učitelja pokazatelj da nemamo “ljubavi” i da na taj način “grešimo” Bogu – konačno je donelo svoje rodove. “Zlatno tele” postavljeno je na najsvetije mesto medju hrišćanima, a mi i dalje sve guramo pod tepih. Nikada mi nije bila jasna izjava: “Bog će to rešiti, ti ne treba da se mešaš!” A kako to zamišljamo? Zar Bog ne radi preko nas? Zar Bog nije dao učitelje, proroke? Šta bi bilo da su neki od velikih reformatora tako nešto rekli: “Nije to moje da rešavam, Bog će to rešiti…” (u potpisu Martin Luter).

Priznajmo, lepše nam je ovako. Ako je moguće da na što lakši način, bez da iko upre prstom u nas, stignemo do carstva nebeskog. Sećam se proroka Ilije. Skroman, tih i povučen. Izvinjavao se stalno Ahavu i Jezavelji za svoje postupke, sa njihovim sveštenicima zajedno je obavljao službu, a onda se neprimetno povlačio u neke pećine u pustinji i čekao da vatrena kola dodju po njega i odvezu ga na nebo. I Mojsija možemo da spomenemo. Četrdeset dana na Sinaju, u društvu sa Bogom lično. A onda silazi i kad je video ono zlatno tele, prosto nije mogao do reči da dodje…od uzbudjenja. Kako je samo pohvalio svog brata Arona zbog toga što je onako majstorski izlio taj zlatni kip. A tek za organizaciju – imao je samo lepe reči! Svaka čast što je uspeo da prikupi toliko zlata! Čak je i narodu rekao da su dobru stvar uradili i da ništa to nije toliko strašno, neće biti posledica. Ostaće to jedna lepa anekdota koju će prepričavati kada stignu u Obećanu zemlju. Ako stignu… A tek Isus! On se samo igrao sa decom, išao po svadbama i ručkovima sa paganima. Pričao neke lepe priče, a kada bi se sretao sa književnicima i farisejima – uvek su nalazili neki kompromis, nije tu bilo oštrih reči, taman posla. Ajde dobro, taj jedan slučaj u hramu kad su se malo isprevrtali stolovi – da budemo iskreni, svi su malo preterali. Shvatili su svi učesnici tog dogadjaja da je najbolje ostati inferioran, neopredeljen, gledaš svoja posla i svima lepo.

A da li je tako bilo?

Čitajmo evandjelja, čitajmo Dela Apostolska, čitajmo poslanice. Gde smo to u Svetom Pismu pronašli da izmedju ljubavi prema bližnjemu i ćutanja na nepravdu i gnusnih stvari koje se čine u Zajednici – postoji znak jednakosti? Ko nas je naučio da je ukoravanje greha znak odsustva ljubavi? Po tome su Isus, Pavle, Petar, David, Ilija, Isaija, Mojsije i drugi bili veoma loši ljudi, lišeni ljubavi i zbog toga u “ozbiljnom problemu”.

Naravno da kao zreli i posvećeni Hristovi sledbenici, znamo kada i koji greh treba ukoriti “tajno”, lično, u četiri oka. Ali, isto tako, sposobni smo (nadam se) da prepoznamo kada osoba odlučno stoji protiv istine i ugrožava Zajednicu. Tada se preuzima nešto što se zove – odgovornost. Ako lični napori da se osoba zadobije nisu uspeli, onda imamo dužnost da ljude javno opomenemo da budu veoma pažljivi, sa željom da ih zaštitimo od neprijatelja duša. Apostol Pavle i Petar su to radili (Dela Apostolska 20:29-30; 1.Petrova 2:1-3; 2.Timotiju 4:14; 1.Timotiju 1:20; 2.Timotiju 2:17) Da li su zbog toga, što su imenom i prezimenom upozoravali Zajednicu na lažne učitelje, bili lišeni ljubavi prema bližnjima? Naprotiv! Ono što su oni znali, a mi eto nekako, to potpuno izgubili iz vida, jeste da u borbi izmedju dobra i zla – nema neopredeljenih. Nema tu prostora za “bolećivu sentimentalnost” kao što će Duh Proroštva reći. Jer, u pitanju je moj večni život, ali i večni život mojih bližnjih. Ne reagovati znači da me “baš briga”. “Neka se snalazi. Bog će mu pomoći”.

Da, pomoći će mu, ali pitanje je: Šta će biti sa mnom, koji sam se povukao, ćutao i prebacio odgovornost na nekog drugog? I uvek to: “Ne moram ja, neko će to već odraditi.”

E, to i jeste rak rana, ne samo modernog hrišćanstva, već i društva generalno. Dozvolili smo da “so obljutavi”. Postali smo kukavice. Strah nas je da će nas ljudi omrznuti, upirati prstom u nas, ostaviti, govoriti laži o nama, etiketirati, da ćemo ostati bez posla ili službe unutar zajednice kojoj pripadamo. Nije ovo upiranje prstom u bilo koga. Ovo je neki moj vapaj da se nešto promeni. Znam ja da na ovoj zemlji neće biti bolje, ali…

Citiraću jednog poglavara pravoslavne crkve koji je rekao: “Mi čekamo Hrista, a ne bolje vreme!” Ono za šta treba da se borimo jeste da kod naših bližnjih stvorimo osećaj za istinu i pravdu. Jer, iako živimo u poslednjim danima, još nije kraj. Propovedanje evandjelja još nije završeno. Moramo se boriti, koliko god do nas stoji, da u društvu u kome živimo održimo povoljnu klimu za širenje evandjelja, za promovisanje principa Božjeg carstva. U tom kontekstu, dužnost nam je, izmedju ostalog, i da upozoravamo na one koji kvare sliku o Bogu i rade posao sotone. Sve je to deo velike borbe koja se vodi oko nas i za nas. Nema tu mesta nezainteresovanosti. A ako vam je dobro, onda ništa…

____________________________________________________

Veliko hvala svima vama koji podržavate propovedanje evandjelja putem Peshcanika. Bez vas to ne bi bilo moguće 🙏