“Otvaraj usta svoja za onoga koji ne može da govori i za pravo svih nesretnika što propadaju. Otvaraj usta svoja, sudi pravedno i obezbedi pravo siromahu i nevoljniku.” (Priče Solomunove 31:8-9)
“Izbavljaj pohvatane na smrt; i koje hoće da pogube, nemoj se ustegnuti od njih. Ako li kažeš: Gle, nismo znali za to; zar Onaj koji ispituje srca ne vidi? I koji čuva dušu tvoju neće li doznati i platiti svakome po delima njegovim?” (Priče Solomunove 24:11-12)
Zlo i nepravda u Srbiji, poslednjih sedmica dostižu svoj vrhunac i nemaju nameru da se zaustave. Ljudi su sa pravom nezadovoljni i mnogi od nas izašli su na ulice kako bi “otvorili svoja usta” na svo bezakonje koje se čini. Na jednom od transparenata koji su se vijorili Srbijom ovih dana, moglo se pročitati i sledeće:
“Ko ćuti, okreće glavu i ne bori se protiv zla – saučesnik je!”
Da li kao hrišćani treba da podignemo svoj glas i greh, nepravdu, bezakonje – nazovemo pravim imenom, ili treba ćutati i umirivati sebe rečenicom, koju, uzgred budi rečeno, (pre)često čujem ovih dana: “Bog će sve to rešiti.”
Ovaj kratak post nije politički, iako su me na razmišljanje pokrenule upravo politička i društvena posrtanja u našoj zemlji. Svedoci smo toga da su se društvene norme pomerile, nekako nadole. I često ćemo za to okriviti socijalne mreže, privatne televizije, internet, neke nove generacije, itd. Ali, nikako da pogledamo prema sebi i postavimo pitanje: “A šta sam ja uradio za ljude koji me okružuju, društvo u kome živim, selo, grad, Zajednicu?”
Ovako sa strane, izgleda mi kao da smo zaboravili na jedan biblijski tekst, upućen onima koji se nazivaju “hrišćanima”:
“Vi ste so zemlji. Ali, ako so izgubi svoj ukus, kako će ponovo postati slana? Ničemu više ne služi osim da se baci da je ljudi gaze.” (Jevandjelje po Mateju 5:13)
Kada Isus kaže da su njegovi sledbenici “so zemlji”, on naglašava njihovu ulogu u društvu. Osim davanja “ukusa” jelu, so, takodje, sprečava kvarenje hrane, i hrišćani su pozvani da budu moralni i duhovni “konzervatori” u društvu, čuvajući ga od moralnog propadanja. Isus upozorava da, ako so izgubi svoj ukus, postaje potpuno beskorisna. Zar ovo nije poziv hrišćanima da ostanu verni svojoj misiji i da ne dozvole da njihov uticaj oslabi zbog kompromisa ili nemara?
A kad smo kod kompromisa…
Tekst iz Jevandjelja po Mateju 5:39, koji kaže: “Ne opirite se zlu, nego, ako te ko udari po desnom obrazu, okreni mu i drugi.” – rečenica je koja se često pogrešno tumači kao poziv na pasivnost ili trpljenje nepravde bez reakcije. Međutim, kontekst Isusovih reči ukazuje na nešto dublje.
Šta znači okrenuti i drugi obraz? Šta je Isus time hteo da kaže? Da li je podsticao hrišćane da postanu žrtve koje se ni na koji način neće braniti? Da li se od hrišćana očekuje da ćute, trpe i da ne traže zakonsku zaštitu kada se njima ili nekome u njihovoj okolini nanosi nepravda?
Da bismo razumeli šta je Isus mislio, moramo pogledati kontekst njegove izjave i takođe uzeti u obzir kome je uputio te reči. On se nadovezao na ono što su njegovi slušaoci već znali iz svetih spisa, kada je rekao: “Čuli ste da je bilo rečeno: Oko za oko i zub za zub.” (Matej 5:38).
Zapovest na koju se Isus osvrnuo nalazi se u 2.Mojsijevoj 21:24 i 3.Mojsijevoj 24:20. Moramo zapaziti da je Božji zakon dopuštao kažnjavanje prestupnika po principu “oko za oko”, ali tek nakon što bi sveštenici i sudije saslušali slučaj i procenili date okolnosti, kao i da li je prestup počinjen sa namerom (5.Mojsijeva 19:15-21).
U “Propovedi na gori” Isus je rekao da treba “okrenuti i drugi obraz” i time pokazao šta je pravi duh Božjeg Zakona koji je dat Izraelcima. Tim rečima, Isus nije mislio da njegovi sledbenici, ako bi ih neko udario po jednom obrazu, treba da doslovno okrenu i drugi kako bi dozvolili napadaču da ih još jednom udari. Kao što je to čest slučaj danas, tako i u biblijska vremena, šamar nije prvenstveno predstavljao fizički napad, već je služio za izazivanje sukoba.
Stoga, Isus je očigledno mislio da se ne treba svetiti, bilo da je izazov upućen doslovnim šamarom, bilo sarkazmom, koji je isto tako bolan. Sasvim suprotno, treba izbeći ono što bi moglo postati začarani krug vraćanja zla za zlo (Rimljanima 12:17).
Isusova izjava da treba okrenuti i drugi obraz, veoma je slična mislima kralja Solomona: “Nemoj reći: Kako je on meni učinio, tako ću i ja njemu učiniti. Vratiću svakome po delima njegovim.” (Priče Solomunove 24:29).
Dakle, ove Hristove reči ne znače da treba okrenuti glavu od bezakonja, nepravde ili bilo koje vrste zla, već nas samo štite od uzvraćanja istom merom, odnosno, želje za osvetom. Hrišćanin nije introvertan po pitanju odnosa prema ovakvim pojavama ni u društvu, niti u Zajednici kojoj pripada.
Iako svi mi, koji čitamo Sveto Pismo, znamo da greh i zlo moraju da pokažu svu svoju odvratnost, to nikako ne sme da nam posluži kao izgovor da se protiv toga borimo i da svakodnevno dižemo svoj glas. Konačan dan uništenja greha i “oca greha” je blizu. I to je Božji deo posla. Do tada – Božji narod ne sme stajati po strani, govoreći: “Nije to moje, Bog će to srediti!”
Budućnost i nas samih, ali i ljudi koji nas okružuju zavisi od toga koliki mi uticaj imamo na društvo u kome živimo, i koliko se “mešamo” sa ljudima oko nas. Ne možete sedeti u svom domu, crkvi ili gde god i praviti se da je sve lepo i dobro. Jednostavno nije. Oko nas se vodi duhovni rat izmedju dobra i zla i, hteli mi to ili ne – i mi smo deo toga. Oni koji treba da budu najglasniji protiv greha, nepravde i vladavine bezakonja – najtiši su. Nema ih. Zašto je to tako?
Odgovor je jednostavan. Duhovna oštrica je “otupela”. Umesto da svoju duhovnu snagu crpimo iz Božje Reči, čitajući je, proučavajući je i razmišljajući o njoj svakoga dana, mi smo tu izgradnju prepustili “duhovnim učiteljima” medju kojima je sve više onih koji Bibliju uzimaju u ruke samo par sati pre svoje propovedi (čast izuzecima).
Kao pastor, koji je svakodnevno u kontaktu, razgovorima i diskusijama sa ljudima različitih veroispovesti, mogu da kažem da velika većina hrišćana ne poznaje Boga kome se moli i čije ime uzima u usta svakoga dana. I tu leži osnovni problem. Hrišćani smo samo po imenu, ali ga naš svakodnevni život, koji mora biti autentičan, ne opravdava. Borba protiv zla, socijalne nepravde, lažnih doktrina koje nam se plasiraju svake Subote i nedelje u crkvi u koju idemo, protiv lažnih učitelja – mora biti aktivna, oštra, ali istovremeno nenasilna, sa željom da se nadvlada zlo, a sačuva pojedinac. To je borba na koju smo pozvani.
Važno je da hrišćani danas ne budu samo nominalni vernici, već da njihova vera bude živa i delotvorna. Oni žive po uzoru na svog Tvorca, čija je osnovna pokretačka sila ljubav, ali prožeta željom za pravdom.
“Jer ja, Gospod, ljubim pravdu, mrzim pljačku i nepravdu; verno ću im dati nagradu i sklopiti sa njima večni savez.” (Isaija 61:8)
Pozvani smo da budemo aktivni, ne pasivni. Da medju ljudima širimo moralne vrednosti, ali istovremeno i da širimo svest o važnosti borbe za pravdu. Što više greh ovlada ljudima i društvom u celom, to su manje šanse za dobro seme evandjelja. Bog nas savetuje preko svoje Reči:
“Ovako govori Gospod: Držite pravdu i činite pravdu, jer će uskoro doći spasenje moje i pravda moja će se otkriti.” (Isaija 56:1)
_________________________________________________________
Velika zahvalnost svima vama koji podržavate propovedanje evandjelja putem Peshcanika. Ukoliko želite da donirate sredstva za širenje evandjelja, to možete učiniti na ovaj način.
Peshcanik 
Leave a comment